Vasiona

Posto smo dobili predstavu o posto jećim agensima i njihovim najopštijim osobinama, da vidimo sada ikakve procese oni izazivaju i kakav se reljef pri tome stvara u pojedinim oblastima Marsove površine. Palarne ohlasti. U polarnim oblastima bi trebalo da je glavni geomorfološki agens reljef a ledeni pokravaé. Međutim zbog njegove male débljine (svega nekoliko cm.) i mase, on praktično ne može da vrši nikakav rad, niti da izaziva neki proces na podlozi koju pokriva. Ali prilikom formiranja ledenog sloja, kao sto je več rečeno, mora da postoji otapanje snega. Pri tom prvom otapanju, jedan deo vode ée da ispari, ali isto tako moramo pretpostaviti da se i izvestan dep vode upije u tie ili oteée površinski. Ista situacija ée biti i za vreme glavnog otapanja ledenog sloja s proleéa, s tim sto ée jedan deo vode odmah ispariti, a preostali se upiti u tie. Deo vode, koji se upije u tie obrazuje izdan, koja se zimi zbog osetno niskih temperatura pretvara u led zvani tjel. Leti se taj dubinski led izvesno kravi, a rastresiti materijal iznad njega, ako se nalazi na nekom nagibu, poéinje da klizi i da obrazuje posebne male oblike. Ovaj proces kliženja se naziva nivacioni proces*, a razvijen je u subpolarnim oblastima na Zemljinoj površini, éiji je krajnji cilj uravnjivanje te površine. Pod uslovom da je u polarnim oblastima Marsa, njegova kora već dugi vremenski period tektonski stabilna, možemo očekivati da je u tim oblastima nivacioni proces daleko odmakao i da se prema tome javlja priliéno ujednačen reljef karakteristiéan za prostrane zatajasane zaravni ili nizijsko-ravničarske predele. Svetle ohlasti. Naj prostrante oblasti su kontinenti ili svetle površine koje imaju narandžastu boju. Zbog toga se smatra da one predstavljaju pustinje. Međutim ako se pođe od éinjenice da se boja Marsove površine menja jduéi od ekvatora prema polovima, usled njegove širine ili pak smene godišnjih doba tokom godine, tada se ne bi mogio usvojiti shvatanje da sve svetle površine eine pustinje. Ovo iz razloga sto se u prirodi ne mogu javiti oštre granice izmedu relativno vlažnih iDolarne kape) i izrazito suvih oblasti (pustinje) tim pre, posto na Marsu postoje vazdušna strujanja. Zbog toga moramo predpostaviti da se izmedu ovih ekstremnih oblasti, u klimatskom pogledu, javljaju prelazni regioni u kojima temperatura uglavnom raste, a vlažnost opada iduéi od polova prema ekvatoru. Medutim to ne znaéi da je na samom ekvatoru najviša temperatura, a najmanja vlažnost. Naprotiv, prema izotermnoj kapti Marsove površine, centri toplote se nalaze izmedu 20 i 30° njegove širine, za vreme leta na južnoj odnosno severnoj hemisferi. Ako se u tim cen trima javlja i minimum vlažnosti, što bi trebalo oéekivati, onda ove oblasti imaju naj ideaini je uslove za razvitak pustinja, bas kao i na Zemljinoj površini. Prema tome, pustinje kao klimatogeni areal bile bi ograniéene na regione severno i južno od ekvatora u pomenutim širinama. Izvan ovih regiona, iduéi u vise

širine, prema polarnim kapama, javljali bi se najpre poluaridni a zatim humidni regioni. Ekvatorijalna oblast bi takode predstavljala humidni region, zbog toga sto u njoj nije naj visa temperatura, a zatim sto se ovde mestimiéno verovatno javljaju manji jezerski ili morski baseni koji cine izvore za cirkulaciju vode u atmosferi. Polazeéi od prikazane klimatske klasifikacije svetlih oblasti na regione, možemo reéi da je u humidnim regionima razvijen fluvio-denudacioni procès éiji rezultat rada su široke, a plitke doline i prostrane zaravni. Ovakvi oblici su posledica znatno man je koliéine vode koja neposredno utiée na eroziju tj., dubljenje reénih dolina, a vise na spiranje i raspadanje stena. U poluaridnim regionima, kolicina vode je još manja, a s tim u vezi i fluvio Idenudacioni proces. Ovde aplanacioni proces ima prevagu nad predhodnim, te se zato javlja reljef karakteristiéan za stepsko-pustinjske oblasti. (napuštene i dezorganizovane stare reéne doline kojima samo delimiéno protice voda za vreme izuzetno vlažnih godina, kao i tu i tamo osamljena uzvišenja u obliku brda ili niskih planina, sastavljenih od kompaktnijih stena koje su uspele da se odupru eroziji i aplanaciji. Aridni ili pustinjski regioni praktiéno nemaju vode, koja bi predstavljala geomorfološki agens u modelovanju reljef a. Zbog toga u njima dejstvuje vetar kao glavni agens, a zatim aplanacioni proces pod uticajem izrazitih temperaturnih kolebanja čije dnevne amplitude iznose i do 100°. Takve velike oscilacije temperatura prouzrokuju veoma intenzivno raspadanje stena, pri éemu se obrazuje debeo rastresit površinski sloj. Njegove čestice, peska i prašine, zahvata vetar i prenosi na velike daljine sve dok mu mehanička snaga ne oslabi. Ako je jačina vetra znatna, tada mogu da se obrazuju éitave pescane oluje koje utiéu na zamuéenost Marsove atmosfere. Smatra se da je jedna takva peščana oluja onemogučila posmatranje Marsove površine za vreme njegove opozicije 1956 godine. S obzirom na intenzitet kombinovanog dejstva vetra i aplanacionog procesa možemo oéekivati da su u pustinjskim regionima Marsa razvijeni svi tipovi dina i interkolinskih depressa, pa stoga njihov reljef ima blago zatalasan izgled. Tamne ohlasti. Ostaje nam još da razmotrimo morfološke osobine tamnih oblasti ili mora. Prema starijoj hipotezi te oblasti predstavljaju mora. Međutim, kasnije je izneto misi jen je da to nisu mora iz razloga sto menjaju boju. Zimi oblasti imaju sivu, a s proleéa zelenu zelenkasto plavu boju. Po drugoj hipotezi tamne oblasti su pokrivene vegetacijom koja liéi na lišajeve i mahovine. Protiv ove hipoteze stavljene su neke primedbe. Tako se smatra da lišajevi ne menjaju boju, a zatim da je temperatura tamnih oblasti 10—15° visa od okolnog terena, a to se suprotstavlja postojanju vegetacije, koja bi trebalo da ima nižu temperaturu.

* Od francuske reči nove-snežanik.

ВАСИОНА IX, 1961 број 3

67