Veliki Petar ruski car i njegovo doba, S. 31

19

последњој вољи (1690) заклео га је, да неприми јеретике нити да им даје заповедништво над православнима. Али Петар се недаде преварити. — „Ако је и дванаести међу њима употребљив, опет је за Русију велика, добит — говораше.

Петар је хтео све да види и свему да подражава. Да би се војска извежбала беху наређени логори, где је често дошло и до рана; и сам вођ Гордон беше при једној маневри рањен у ногу. Почеше се учити тако у Кожухову код Москве:— и отуда дође кожуховеки поход. —

(С оне. стране Москве. беше четвртаста, тврдиња са опкопима која је представљала

: Ер непријатељску варош и коју брањаше са старим руским четама стари бојар Иван Ивановић Вутурлин (који владаше привидном Пољском и називаше се краљ.) Потјешни сановом војском, под вођем кнезом Феодором Ђурђевићем Ромодановским предетављаху руску, нападоше на град и освојише га после петодневне опсаде, и без икаквих губитака. Победиоци слављаху и обе стране врате се мирно у варош. :

Лефор постаде ђенерал. 12.000 војника, које је он изучио, становаху у колебама које су начињене о његовом трошку. Петар га награди за то зиданом кућом и назва је ЛеФортовом. Име Потјешни није се од 1695. више употребљавало ; оба кора назваше „гарда“. Код преображенске регименте уведе се и бомбардерска чета, у којој беше цар капетан, а међу тим је већ носио пуковничко име.

ог