Veliki Petar ruski car i njegovo doba, S. 43

81

се беху упрепастили — и пријатељски им прозбори: како је мимопролазећи спазио јаку светлост, те помислио да је код газде друштво, па и сам је вољан да коју попије. То изрече и посади се, а сви устадоше да му наздраве. „Сад је време браћо“, пришапта један завереник ОСоковнину. Али домаћин ишчекујући можда да се цар напије, климну главом: „Није. још“. Тек што он то изрече, а цар скочи и млатну га песницом у лице тако, да се одмах стропошта. — „Мени је време“ — викну страховитим гласом. „Отражари ! везујте ову пашчад“. Баш кад куцну 11 часова ступи унутра капетан са стражом. Завереници признаше све и тражаху милости. Цар заповеди да један другог вежу, а капетану гарде приши шамар, мислећи једнако да се одоцнио. Али кад му овај покава наредбу, цар признаде своју кривицу и пољуби га у чело, молећи за опроштај и похваљујући га предаде му заверенике. А он сам оде опет к своме друштву, које му се дивљаше.

Истрага беше кратка и 5. Марта изрече се пресуда, да се коловођама одсеку најпре руке и ноге, па онда глава. Главе беху натакнуте на мотке, а руке и ноге обешене. И то беше код Кремља. А многи мањи кривци беху спаљени.

Завереници рекоше при испиту, да је Милославски био глава при првој завери. И његово тело ископаше па рашчеречише,

Погубљени коморник Пушкин имађаше красну и изображену жену, и цар је јако