Veština biti čovek : (knjiga mudrosti)

164 _ са жил ПАЈО _

тонећи волове оством. Поносити волови су дрхтали под ручицом малишана толико да <у-јармови и запрега шкрипали а плуг се тресао. Кад би раоник запео о какав корен, орач би јаким гласом викнуо свакога вола по имену пре да их умири него да их убрза, јер волови, наљућени неочекиваним застојем плуга, подскакиваху и забадаху своје папке у земљу и би кренули у страну... да орач гласом и ајкачом не задржи прва четири а дете друга четири. И дете је викало, и колико год да се напрезало да му глас буде. строг, он је остајао благ као и његово лишце. Све је то било лепо, снажно и пуно љупкости: предео, човек, волови у јарму и поред све те силне борбе у којој је земља подлегла, ширило: се над свим тим тање благости и дубоке тишине.“

Потребно би било да се васпитање добро разуме како би се измалена у сељачета пробудио силни поетски нагон који уче иначе. Требало би да __добре књиге науче сељаче о свима лепотама, које су песници, писци, велики сликари, велики добри и паметни људи изражавали сваки на свој- начин и који су гледали и осетили оно дивно и сјајно позориште које природа са царском раскоши пружа нама да гледамо и чујемо.

Други призори.

Кад млади свет једном то научи, он неће пропустити да се наслађава сваким сјајем. Чак и кишни дан ће му бити дан задовољства. Он ће видети како киша освежава боје на наше задовољство. Он ће осетити лепоту олуја, бура, снегова, па чак и магле која даје познатим пределима нарочиту драж. Реке и речице, свака има своје одвојене особине, могу опчарати. — Лепота облака коју су модерни сликари истакли, долази у исти ред. Колико је убогих маштом који су глухи за ме'одије кише и звуке ветра!

Уметничку душу сваки предмст може очарати. Чак и монотони друм може да одушеви песника:

„Површина је неравна и чврста, пријатна за око као кожа у плавуша. Сјаје као да је посута тињцем.