Vizantiske slike. Knj. 1

/

= | 174 ШАРЛ Дил у

~ [

су имале некад и у Светој Палати. Оне су ипак зато за навек биле мртве за свет, и Теофана је ликовала.

Треба ли веровати, пошто се тако понашала према најближим рођакама, да је затим и свога мужа отровалаг „Већина људи сумња“, вели један савременик, Лав Ђакон, поводом смрти Романа П, „да му је отров сипан у гинекеју“. Та страшна оптужба јасно доказује за шта су све људи њенога времена сматрали Теофану као способну, и извесно је, заиста, да би једна жена која је дала убити свога другог мужа да би узела трећег, исто тако могла отровати првог, у намери да узме другог. И поред тога, и ма како да је озбиљно сведочење историчарево, овде оптужба изгледа сасвим бесмислена. Прво, хроничари су нам дали сасвим задовољавајуће објашњење прераној смрти младога цара, брзо исцрпеног својом љубављу за уживањем сваке врсте; и сам савремени хроничар, по чијем је мишљењу отров био умешан у ту ствар, истиче с друге стране да је василеус умро од унутрашњих поремећаја који су наишли као последица једног лудог јахања. Али нарочито, не може се видети каквог би рачуна Теофана могла имати да смакне свога мужа. Била је царица, била је свемоћна, уз то се врло добро слагала са Романом, коме је за шест и по година брака дала четворо деце; баш на два дана пред смрт цареву родила је ћерку Ану. Зашто би она отровала цара, кад ју је та смрт, оставивши је саму с малом децом, излагала опасности, више но ма која друга околност, да одједном изгуби ту власт коју је волела» Теофана је била и сувише паметна да се без разлога излаже таквој опасности.

Али на шта нарочито ваља обратити пажњу у чињеницама које су дошле до нас, то је што се ту заиста не налази ништа што би се могло сматрати за порочно, похотљиво или развратно. Докле год је Роман П[ живео, сви су изгледи да је млада жена била беспрекорна. После њега, она се удала, поглавито из политичких разлога, за човека који је