Vizantiske slike. Knj. 1

176 ШАРЛ ОДИ Л |

]

изгубљен пре сто педесет година; с оне стране Тауруса поново је истакао у Силицији царске задтаве; он је био на јуриш освојио велики град Алеп, и сломио понос хамдамидских емира у Сирији. Изврстан војник, вешт тактичар, јединствен војсковођа, знао је да говори сатрупама, да их води за собом свуда где хоће, и био је идол војника, с којима је делио сваки умор и сваку опасност. „Он је живео само за војску“, рекао је тачно о њему један од његових биографа. Није био мање популаран у Цариграду: Кад се по повратку с похода на Крит појавио као победник у хиподрому, зачудио је варош сјајем своје велелепне свите, „где су сва варварска богатства изгледала да се стичу у циркусу, као једна огромна река, која се никад не зауставља,“ Обасут таквим почастима „какве су, у старо време, добијале римске војсковође“, сувише богат, и одржавајући у својим азиским поседима читаву војску васала страсно оданих његовој личности, он је од свију био вољен, и сви су му се дивили; он је важио као једини војсковођа способан да одбрани царевину против Сарацена, и Роман [1 умирући изрично је заповедио да се он остаги на своме заповедништву. Ако је, у очима једног политичара, један такав човек могао изгледати једна доста велика опасност, треба додати да у очима једне младе жене тај војсковођа победилац није имао ничега што би од њега начинило једног јунака из романа. Нићифор Фокас је 963. г. имао педесет и једну годину, и није био леп. Мали, доста дебео, показивао је снажан труп усађен на кратке ноге, и озго јаку главу, црнеи преплануле боје, окружену дугом црном косом; имао је кратку и већ прогрушану браду, а под густим обрвама црне очи са зашиљеним и мрачним погледом. ЈЉутпран, владика кремонски, који је дошао као посланик на његов двор, рекао је о њему да је био необично ружан, „црне коже као црнац, у толикој мери да би се уплашио ко, би га срео ноћу“. Уз то је био строг и груб човек, мелан-