Vizantiske slike. Knj. 1

202 ШАРЛ ДИЛ

напора енергије коју је био уложио да стиша побуну Бугара, Михаило је видео да ће скоро умрети. Мучен савешћу, желећи да живот бар заврши побожно, он нареди да га, децембра 1041. г. пренесу у један манастир који је он основао, и, по обичају многих Византинаца, да би завршио као светитељ, тамо обуче црну калуђерску ризу. Кад та вест стиже у царски гинекеј, Зое, луда од бола, хтеде последњи пут да види тога мужа, тога љубавника, кога није могла да заборави, и презирући етикету, не водећи бригу о пристојности, она пешке отрча у манастир, да му каже последње збогом. Али Михаило, жељан да умре на миру, хладно одби да прими ту жену која га је обожавала и упропастила. Мало затим, он издахну.

М

Одавно предвиђајући шта ће се десити, евнух Јован био је предузео мере опрезности. Смрт Михаила ТУ, враћајући неминовно царици Зое у целости слободно располагање врховном влашћу, морала је сигурно срушити све наде које је овај властољубиви човек гајио за своју породицу. Зато је он навео цара да за живота придружи царству једнога од његових синоваца, који се исто тако звао Михаило, и да се користи популарношћу Зоином, да би том уљезу дао закониту инвеституру, и тако му прокрчио пут ка власти. Предложе, дакле, старој царици да усвоји тога младог човека; и, чудна ствар, поред увреда које су јој нанели, Зое је била и сувише срећна да пристане на жељу коју је био изјавио њен муж. Свечано, у цркви Влахерна у присуству сакупљеног народа, она изјави пред светим олтарима да усваја за сина синовца њенога супруга, после чега нови царевић прими титулу Цезара и достојанство наследника престола.

Као сви људи из његове породице, Михаило У био је врло скромног порекла. Његов је отац чак радио на пристаништу занат калафата, зато народ престонице, увек готов на подсмех, брзо