Vizantiske slike. Knj. 1

219 ШАРЛ ДИЛ

је говорио, скоро као Тит, да кад не би учини какву дарежљивост или какво човечно дело, изгубио би дан. У истини, његова милост се каткад граничила са слабошћу: да би учинио задовољство својим љубимцима, дешавало му се да непромишљено раздели највиша места у држави. Његова племенитост ишла је често до разбацивања, толико је волео да око себе види срећне људе и задовољна лица. Он није умео ништа да одбије, ни својој жени, ни својим милосницама, увек отворене руке, увек расположен за забаву, и радо је изјављивао“ да је дужност свакога верног поданика да учествује у дворским забавама.

Иако не одвећ учен човек, Константин је био. интелигентан; имао је жив дух, уживао је у друштву књижевно образованих људи. Примао је научнике: као Константина Ликудиса, Ксифилина, Јована Мауропуса, Пселоса; по њиховом савету, он опет отвори цариградски Университет, и у њему створи школу права, да би осигурао довољан број снага за др. жавну администрацију. Он учини и више. Уместо. да дели места према рођењу кандидата, он је хтео да их даје према заслузи; и да би остварио ту реформу, он сам повери власт својим пријатељима књижевницима. Ликудис је био први министар, Пселос велики коморник и државни секретар, Ксифилин чувар печата, Мауропус лични секретар. Због свега тога, Константин је постао врло популаран. И најпосле, он је био храбар. Може бити да је, у ствари, та врлина код њега нарочито произлазила из његове мало фаталистичке равнодушности, коју је он радо исповедао и која га је навела да чак ни ноћу не поставља стражу пред вратима својих соба. Али, ма какво да јој је порекло, та је храброст била стварна, и испољила се у много прилика. И ако се укупно узме у обзир да је под владом Константина Мономаха византиска царевина, више пута _ победилац и уопште мирна, сачувала у свету сав: свој дотадашњи углед, можда ће се из тога закљу-