Vizantiske slike. Knj. 1

16 ШЕНАЈ РУШИ Бил

1Х века, не гледа се на то, и кад, од краја 1Х века, Византија долази сваким даном у ближи додир са Западом, кад западњачке принцезе седоше на Константинов престо, строгост етикете, ако је икади постојала, сасвим попусти, и од тада стари церемонијал пада у прашину. |

И ако се најзад хоће, једним последњим |примером, да обухвате у потпуности сва права која су закони и обичаји давали једној византиској царици, ево још једне чињенице која је необично карактеристична. Кад, 491 г., умре цар Зенон, његова удовица, царица Ариана, узевши власт чврстом руком, оде из царске палате у циркус, праћена дворским и државним великодостојницима, и стојећи у царској ложи, у свечаном оделу, одржа беседу народу сакупљеном у Хиподрому. Она му рече да ће се, по њеној заповести, састати Сенат и великодостојници, и уз припомоћ војске, под председништвом владарке, одредиће покојнику наследника. И заиста, тај највиши савет царевине састаде се у палати, али му је прва брига била да самој Ариани преда право да изабере новога цара. Ма како чудноват изгледао тај поступак, треба се добро чувати да се у њему види ишта револуционарно. Августа, којој од дана њеног крунисања законито припада највиша власт, законито је искоришћава у свој њеној потпуности и предаје је коме јој се свиђа. Народ који је једногласно бира признаје изрично њена права. „Теби, Августа Ариана, виче гомила, припада царско достојанство“, и искусни министар који је у У! веку саставио законик церемонијала из кога је ова прича позајмљена, подвлачи како питање наследства необично доводи у забуну „кад, вели, нема Августе или цара да обави преношење власти.“

И зато, у сваком чину који може да преиначи владу монархије, избору или придружењу једнога василеуса, василиса се увек званично појављује, показујући се у Хиподрому, беседећи народу, енергична и предузимљива, а нико се не чуди, нити