Vizantiske slike. Knj. 1

АТЕНАИЛДА 2

лазимо занимљиву потврду у путу који је, 438. г.. одвео царицу у Јерусалим.

Године 423., цариградски двор примио је једну“ значајну посету. Сестра Хоноријева, тетка Теодосија П, славна Гала Плацидија, принуђена да остави равенски двор, била је дошла, са својом ћерком Хоноријом и својим младим сином Валентинијаном, да у Византији потражи склоништа. Желело се да између царске деце, мале Евдоксије, која се тек била родила и петогодишњег Цезара, кога је смрт Хоноријева начинила наследником Западног Царства, дође до брака, и Теодосије П ништа није штедео да би сеу Италији признала, под туторством Гала Плацидије, власт његовога будућег зета. Четрнаест година доцније, 437. г., некад брижљиво смишљени план постао је стварност. АтенаидаЕвдокија увек је живо желела ту везу, која ће њену кћер довести на славни престо Западнога Царства, и она се заветовала, да ће, ако се жељена удаја оствари, ићи, као некад света Јелена, у Јерусалим на хаџилук, да захвали Богу на самим местима где је његов божански син умро за човечанство. Срећна може бити и што ће се разонодити од туге коју јој је причинио одлазак њеног драгог детета, царица 438. г. пође на пут за Свети Град.

Њен распоред пута прво је одведе у Антиохију. У овој вароши још препуној традиција и споменика античке културе, све успомене њене паганске младости пробудише се у царичиној души. Кад је, у палати сената, седећи на златном престолу који се“ сијао од драгог камења, примила великодостојнике и виђене људе тога града, Атињанка · је, сетивши се поука свога оца, изговорила једну сјајну беседу, у част вароши која ју је дочекала, и циљајући на она далека времена кад су грчке колоније проносиле целим Архипелагом и чак до обала Сирије. јелинску цивилизацију, она заврши свој говор наводећи Омиров стих: „Ја се поносим што сам од. ваше расе и од ваше крви.“ Житељи Антиохије били. су и сувише културни, и сувише пријатељи књи--