Vojin

133

И еташе Србије није баш без опасности. Бог зна какве спреме ратне нема; ал народ, на први позив, готов је устати на оруигје. Свуда је велика мрзост на Турке , коју још увећавају у Србију добегши Хришћани из Босне и Бугарске ('?). Говори се, да и најмањи повод може произвести јавну буну. Такав повод у мал што се није јавио ту скоро у Београду: турска војска, која је у граду, егзерцирала се по еспланади и прешла била међу, коју Турци немају права прећи; Срби почну на њи пуцати, а паша хтеде изнова да Београд бомбарда *). Фала Богу, те се тога пута прође намиру; али такве прилике могу се опет повторити . и како стоје духови уопште, неНе бити ништа чудноватог, ако Срби локушају сасвим се ослободити од турске зависности."

1 #М«» СРБИЈА. ЗАКОНИ И ПРОПИСИ. Кнежевским указом од 3. Лунија 1864., § 40 закона о устројству војске, и то после другог одељка, додаје се: „Од овог прописа изузнмају се она лица, која се нз Праеослова за судског комисара и аудиторе при војничким судовнма узимају; но иутом случају само до чина капетанског." Сходно §-Фу 5. закопа воино-судскогљ министерг. военБ1и постав!о е нижеозначена лица за редовне

1 ) Ово није било баш сасвим овако ; Турци су истина били прешли међу, али су повраћени без пуцања од наше страие. В. Војнн, 1,6. 10