Vojin

176

имати држава користи од онога , који се низашта под овим небом неинтересује? Саможивост је свакада држави штетила, и нехајање код оних, који су позвани да раде, увек је власти одузимало средства, да може свој узвишени задатак извршити. Власт је сувише послом обтерећена, да све и сва мора и може са.па радити, а и иначе сасвим је познато да поп отп1а роввшпиб опте» (неможемо свакн све); сваки може по нешто, а сви можемо све! —•

МИСАО О ГВОЗДЕНОМ ПУТУ ПО СРБИЈИ. Мисао о гвозденом путу код нас давнашња је; но кадгод смо о томе помислили, ми смо морали само узданути, јерувиђасмо како је то добро, а како га неможемо имати скорим. Алуданашње време, кад тако рећи на врат на нос морамо ово ил оно да заводимо и градимо, — јер смо у многоме много изостали, та је мисао сасвим сазрела и што је најглавније, она је сада државина мисао. Нисмо ли се најусхитније обрадовали, кад чусмо из уста нашега Господара, да се о томе већ озбиљно највећа брига води? Обрадовали смо се да како, и морали смо се обрадовати, јер сви већ осећамо и увиђамо ту голему нашу потребу. Али та ствар другојачије стоји, него што би неком и неком изгледала; она је с једне стране много тежа, него што неки с те стране гледећи мислити може, и с друге стране много је лакша, него што би с исте стране сматрајући неки могао казати. Ову привидну противречивост ми ћемо се потрудити овако укратко разјасннти. Ни обични путови, насипи итд. неграде се од данас за сутра, а још мање гвоздени. Ири бележењу