Vojin

206

Фира тражило. с том само разликом, што би морали још коњаничку струку подпуно да знају, и што би поред тих војничких наука требали да уче још неке од грађанских, као на прилику, народњу икоиомију, полицију, н друге, које би се као нуждне показале. После, пошто би овакав питомац изишао као официр из школе, ваљао би се пробавити у војсци служећи 3—4 године , да се практичној служби добро навикне, па онда тек да се пошље за старешину у народној војеци. Овако би добили ваљатан кадар старешински, и за кратко време имали би најбољу војску. Кад би дакле народна коњица снабдела се са добрим кадром , онда би и учење ишло врло лако. Зими би се новацп учили у определене дане егзерциру пешке, јахању, борењу сабљом, гађању; а сви би по који пут чинили какав омањи марш. Лети би се егзерцирали у ескадрону, гађали би иишан, извикивали пољској служби. Сваке године био би једанпут маневар с четом, сваке 2—3 године с пуком, сваке 4 с већом војском. Коњаник, који је у првом позиву одслужио 10—12 година, а добро обучаван од ваљаних старешина, њему би после у другом позиву доста било да се друге, треће, године искупи по једанпут на упражњавање. Нижи пак кадар овог позива био би и бољи од кадра у првом позиву, почем за толико година првог позива могао би се чврсто испећи и дотерати. Од велнке бн вредности било, да се гимнастика раепространи код нас у народу. И она која поетоји: скакање, хрвање, бацање камена , вучење на тојагу нтд. да се дотера, а да се узме још у помоћ и систем гиведске слобо-, дне еимнастике, н да се уведе у редовну војску, одакле би се после сама пренела у народ.