Vojin

218

походу на Русију руковао и с већим масама, и за дуже време, па их је опет у час с једног места кренуо на друго и у дејству их спајао. Није величина чешке војске била крива, што је она увек била без успеха, него врховна управа. Големој аустријској држави то је недостајало већ од целога века , и она немогаде успевати ии толико , колико друге државе од ње много мање. Наравно, Аустрија није имала у својој војсци каквог Наполеопа. али ни народно одушевлење, као што је то било у пруској војсци; а није имала ни Блихера ни Гнајзенава, јер ни сам МерФелд небијаше што Гнајзенав, бар се о њему није толико чуло ни држало у његовом логору, као о Гиајзенаву у његовом. Томе пак небијаше узрок го, што су срца у Аустрлјских војника била мање кадра за одушевлење. Барон Штајн умео је то стање да евати исто тако брзо, као и срдачно. То бијаше човек, кога је само Божије провиђење послало цару Александру у то време, још пре руског похода , да га својим железним карактером подупире у овима тешкима часовима, и да га освећава својим обдареним умом и бистрим политичним погледом онде, где би га заслепети хтели, и да му помогне држати се правога пута. Својим превагама душевним и телесним, својом јачином духа, досетком и љубазношћу постао је Штајн убрзо моћан муж у друштву рускога двора, па такав бијаше ц онда. кад је Александра пратио но Немачкој. Без њега , и без његовог противног гласања , вратио би се цар Александар с Русима у Нољску још месеца Јунија, те би Прусија остала сама; без њега би Метернихова политика предала Немачку Наполеону још 1813 године, и без њега извршиле би се многе несрећне мисли и многи штетни планови. Ал он је све то за времена одклонио, не зато, што је Штајн био вешт ратник, него зато, штоје он непрестано био у