Vojin

0 тактици 'бенерала ренера

63

Овако је мислио и Фридрих велики, за кога у ирви мах доста бијаше, да има ОФИцире, који су се извикди постдамсвима маневрама, и који добро знађаху правила егзецирна; но кад је он одночео рат одступан, кад је дакле нотреба захтевала маневровати, онда је почео горко тужити се на то, што официри његове храбре војске вешти беху само бојној вештини. Приметив то, ФридриХ велики готово у самом рату употребљавао је све што се може, те да своје оФицире изобрази. Таква мишљења, изказана од људи, "који су водили големе војске у ватру, лако могу усповојити учене оФицире, који су изложени сарказму (пецкању) оних људи, што сав свој век проведоше на егзерцирном иољу, или којих је живот прошао средином ситних касаринских брига. Такви људи, као што је познато, јако мрзе реч „учен." Но наука неотима . човеку ни једно војничко достојанство, него их још развија и допуњава. Друго, говори Ренар, Наиолеон је годипе 1818 уображавао да може написати таква начела, по којима би могућно било изучити војну вештину као и сваку другу науКу. Али доцније, на острову св. Јелене, он је оду-' стао од тога мишљења. Премда је војна вештина и подложна неким сталним и непроменљивим начелима, која се Нримењују и на целу војску и на њена оделења, али да се примену та начела у нрактици, хоће се дар. Официр, ма и осредње снособности, може за неколико месеци да изучи сва правида, али се дух тек вековима рађа.