Vojin

130

в01нички генше

еош нма1у нанаснше душевне погледе за нахтежа питања, кошма ни срчаности не оскудева да приме на се какве одговорности, а кош при свем том чим дођу у какво искушење, немаГу решености. Њихова срчаност и њихова увиђавност несто1е у свези него 1е свако од њих изолирано па не могу да произведу одважност као нешто треће. Ова — одважност — посше тек помоћу разума кош нуждност да се нашто предузме , подиже на ступањ самосвести, те посредством ње опредељу1е вољу свачему. Ова1 особени правац разума кот сваку сумњу и свако затезање у човеку угушухе, кадар 1е да у 1аким духовима усаврши одважност; с' тога људи са обичним разумом, по нашем узимању, не могу бити одважни. Они могу у озбиљним околностима радити без затезања, али онда све што раде, раде без разлога, а радећи тако, њих ни сумње не могу довести у противоборство са њима самима. Њпхова радња може по кад што умесна бити, али ми и опет велимо: да само мноштво добрих резултата показу1е прави вотички генше. — Коме се ова наша разлагања чудновата виде можда с' тога, што има доста коњаничких ОФицира кош нису никакви мудраци, а ипак су одважни, томе одговарамо, да 1е овди говор о особеним правцима разума, а не о какво1 велико! моћи размишљавања. (МесИШтпа кгаЛ.) Ми држимо, да 1е одважност продукт особеног правца разума и да су ове сорте правци сво1ствени духовима, кош су што би рекли више 1аки и 1езгровити но иаши. Нашу генеалогшу одважности можемо и некошм примерима подкрепити. — Тако 1е на при-