Vojin

360

МИСДИ 0 В01Н0МЕ УСТР01СТВУ

средно утиче на будуће, 1ер се тиме за ранше одређу1е старешински састав у во1сци. У врандуско! сваки официр, кот 1е ма којим начином дошао до машра, а нема му много преко тридесет година, може се сигурно надати да ће доспети до дивизи1ара: ништа му у томе не може стати на пут. На притив, оФицир кот 1е у почетку заостао, са мадо изузетака, не може се да извуче из гомиле и да дође до вишега места. У овакоме стању ствари , ми се и сада зато опомињемо речи Бижо-а, што их у писму своме краљу рече: „Тгор сГћоттев тсараМез агпуеп! ап зотте! сТапв Гагтее е *) Веома би важно било, да држава савршено одвот по1ам награде од по1ма „авансована," и моћном руком расипљући свакорсне награде за извесну врсту службе, заслуге, ране итд. да на аванзовање гледа с тачке командовање, стара1ући се да за матре, пуковнике и ђенерале долазе људи, у ко1их сиособност и искуство одговара њиховоме узвишеноме положа1у. Таким начином све би амбицит (частољубље, славољубље) нашле праведне награде : стари поручик могао би бити ОФициром почаснога леђитна т. ћ добити орден о врат, но на томе почасноме одличиу и да сврши свот напредовање; с друге стране, млади ђенерал могао би бити само прост леђитнар (крст у рупици од пуцета) ал ићи савршено друго1 мети. При обновљавању старешинскога састава не треба бити са свим искључан: у њ треба да т отворен приступ и официрима односно старима, ал кот су згодни за ту ствар; но да не би у опште маса стараца заста1ала, преко т потребно уредити да се

*) Веома мпого неснособних људи долази на чело војсци . Пр.