Vojin

554

ВЕР01ЕТНЕ ПРОМЕНЕ У ТАКТИЦИ

и људи навикну сматрати 1уриш као свршетак посла. 6) Жедедо би се такође, да 1е коњаничко оруж1е вазда оштро, 1ер навика на руковање њиме треба да се у миру усвош, ако се не ће, да у ратно доба људи, пре но што почну сећи непри1атеља, израњаве себе и коње. ЗаЈедно с овим нестало би једном и свму оних „пршема" кош при оштроме оруЖ1у нема1у смисла, и развило би у оФициру страст за добро сечиво и за изучавање бошога удара. 7) Да би се људи наввкди на добро седљање а коњи на ношење терета, преко 1е потребно да коњица излази бар на сва већа веџбања и маневре са потпуном спремом свотм и коњском. *) 8) Треба одбацити све педаптичке захтеве у пешачком коњаничкоме строју, као што су на прилику примерне пушчане радње у драгунских ббтали1уна, идеално равњање, вештинско 1едновремено подизање ноге у исти мах итд. и вецбати у пешачкоме јуришању све врсте коњице.**) У боју самоонај достиже цели, ко1и у самоме себи има сва средства за време сваке улоге, ко1у би околности захтевале. Иначе се може десити, да већи коњанички део, нема1ући драгуна у своме саставу, стане као укочен, кад у своме кретању наиђе на барикаду, иза ко1е сто1е ма каких 20—30 људи.

*) Искусни коњаници веле, да ношење све спреме у мирно доба пре ће сатрти коње, него што ће их навикнути на ношење терета, кош ће у рату имати на себи. Клања1ући се нред њиховом компетентношћу, ми велимо да навод за или против ношења спреме у мирно доба, може се само учииити на основу искуства.

**) Ал не с тога,шго се такав 1уриш употебљује и где 1е добро и где нше, већ да би у нрилиди, кад би се он као неопходан иоказао, могли унотребити, а не да стану, не знајући шта да раде.