Vojin

50 НЕШТО 0 ГЕОГРАФИЈСКОМЕ СКЛОПУ

роке земљишне просторије, и живели оним језиком, којим и он говори, оним надама, које и у н>ему тињају, оним осећајима, који и њега пале?! Колико то може да покрене војника, који сваки час слјша приче о некакој славној војсци, што се врзла и ломила преко свакога онога камичка, стене, крша; преко свакога онога бујнога поточића планинскога, што својом белом пеном купаше не једнога мртвога јунака, што немоћно посрнуше у бујичан вртлог њен; Па колико ли шарених осећаја и мисли може све то да покрене у човеку, који са неиспитаном снагом проматра све то што је пред њим, и тврдо се узда, е ће и он једном тамо озбиљно стајати да осведочи извесну мисао, да пролије крв своју за оно што је највише на овоме свету, — за слободу и напредак браће своје?! Колико ли, може то да дирне душу Србину, срнскоме војнику?!! И на путу томе, као год што се мењају појави у телесноме свету, тако се исто промећу и мисли у човечијој души. На једноме ти кораку извесан јестанствени призор, измамио ове мисли о њему, на другоме опет оне. И тако се то непрестанце мења. А после путовања нестане нам са свим оних богатих појмова, и само жива душа држи још неке слике из минулога лепога и кориснога, те нам их са усладом износи пред умирене умне очи. И што год смо даље од тога сретнога доба, све нас слабије оно покреће, и све слабије и слабије, док од свега тога остане само нејасно памћење, које нам везује предмете, који су по неколко сахата или и више удаљени, и ми се варамо држећи да они тако и у природи скопчани стоје. Тако се заборавља.