Vojislav J. Ilić : književna studija

10 _ Јован СКЕРЛИЋ.

рода и у сјајну будућност која тек што није гранула, Као отменији и дискретнији дух, као претежно уметничка природа, он није могао марити за ону разбарушену, и обезуздану поезију омладинску, њену емфазу и реторику, њену натегнуту ноту и баналну версификацију.

Када је он почео певати, 1879 године, мир је био завладао. а |

– Времена мрког мину вид И немир прође војни,

На мирног дома тврди зид, Положен мач је бојни.

Пошто је умукао звек оружја, музе су могле проговорити, и песник је са висина погледао на све страсти и идеје. Он је одмах осетио у коликој је мери далеко од оних што су пре њега у стихове слагали своја осећања и идеје. И ако још неодлучан у својим првим корацима, он нимало није осећао расположења да пође за својим претходницима. Он има поштовања за Јакшића, чију ће кћер доцније узети, „за бурне и сурове звуке Јакшићеве лире“, и држи за њ да је био „песник и сликар, какви се ретко рађају“. Он је за њега

Парваса нашег Тиртеј сед; ||]

али он га неће настављати. Он ће поћи путем који је потпуна противност "ранијој омладинској поезији, и сав његов песнички рад значи потпуну реакцију омладинству и омладинским схватањима уметности и живота. Он те своје антипатије према својим претходницима није крио, иу песми Пријатељу, дајући целу једну галерију њему мр ских типова, са којима неће да има ичега заједничкога, према којима се осећа потпуно као странац, он не заборавља и на омладинског песника „са дугачком косом“:

Ласкао је подло у песмама роду И ко бесна псина мрзио је воду.

Нигде није тако јасно и одсудно казао шта мисли о нараштајима и песницима који су му претходили као у мало