Vojislav J. Ilić : književna studija

Војислав Ј. Или. - 7

наест година свога певања, више испевао но Бранко Ра-

дичевић, више но Јован Илић, више но Стеван Владислав

Каћански, више лирских песама но Ђура Јакшић. Цео његов

рад изгледа не само обилнији но и разностранији. Он

"није само онај описни лиричар какав се у главноме пред- | ставља његовом књигом Песама; његових класичарских

песама релативно има мање но што изгледа према збирци;

од њега има и политичких, и сатиричких, и патриотских, и дечјих, и пригодних и преведених песама из страних

књижевности, и преведених песама за позоришне комаде,

и епа, и драмских огледа, и позоришне критике, и покушаја у прози, и књижевних чланака, па чак и политичких

беседа.

Данас, када се у главноме познаје сав тај рад, и када песник у неколико већ припада прошлости, може се говорити и потпуније и сигурније, и на основу више података и чињеница може се одређивати природа његова талента, утицај средине и доба на његов песнички рад, . његов значај у развитку српске поезије, и његово место у историји српске књижевности.

1 Војислав Ј. Илићу припада нараштају који је својим

очима гледао слом и жалосну ликвидацију нашега националнога и књижевнога романтизма. Шездесетих и седам: десетих година прошлога века живело се у нас на „го рама одушевљења“, у буктању „божанствене страсти“, у сталној хипертрофији, маште. Тада се мислило да хтети значи и моћи, тада се слепо и безусловно веровало у не догледно сјајну будућност српскога народа, која за који час мора наступити, и сва се поезија сводила на патриотске тираде, алкохоличарски занос и празнословне изливе. То доба националне егзалтације, необузданога лиризма и „френетичке поезије“ када се пренело на практично поље, добило је свога стварнога израза у „Светом Рату“ од 1876, 1877 и 1878 године. Невесињска пушка изгледала је оним

ратоборним духовима као знак за опште српско ослобођење