Vojvoda Dojčin : tragedija u pet činova

53

Па и да хоћеш, не бих дала ја У манастиру да ми увенеш. Ј (уздахне. Увенути је ред ми. Јасно ми. | И ту љепоте има. Наћи ћу. А гдје је љепше, узвишеније, И Богу драгом гдје ј угодније Од манастира светог 2! А. Истина! Ал не мораш ти тако. | Не морам. Ал видиш сама: никад Радула; Па Радулова бабе никада. К7о да је вијек већ прохујао Од Ђурђева, од Славе Маркове, Кад оно први глед нам састави У једно душе наше за увијек А од њих никад гласа Никада. Походили нас многи до сада У овој тузи, једва минулој, А они никад! Па да пишу бар! Ал не чудим се баби староме, Нег' Радулу што ништа не пише. А шта ће писат'2

Нема, је ли шта А. Хе, није лако, сејо, писати Онако како човјек осјећа Да и други то исто осјети Из писма твог. Нек пише како зна. • Ја вјерујем да тако ради он. Покушава. Кад види невјешт се, У муци, што га с тог обузима, Писанију ти, мучан, одложи И жеље ти у духу управља. (Загледа јој се у очи) Па реци сад, ал право реци ми, Колико ти је пута дошао У мисли он> Ј (као застиђено). Та што ме питаш тог А (увавијесно, загрли је).

=>

јен