Vukova prepiska. Knj. 2

754 ГРИГОРИЈЕ ГЕРШИЋ к

слова лакше наћи могу. Шиевдно од овм нле самовољно или троизволно, него 6 неким подоба чувством доведено. Сасвим ново слово изнаћи тако, да са већ познатмма никаква подобља не'ма, нов могуће, какогод што се сад ни у каквом езљку нова

реч коренна наћи не може. — пак штогод о зру. 1 се не само вама, него свима онима чудим, кои су га досад ил терали, ил бранили. Нит се прво, нит друго силом учинити може. Олавени су азбуку свог од Грка, а мн од нљи узели. Мин свог" езнка у школама не'мамо него, као што знате, прву науку као деца, тућим т. е. црквенннм длалектом починђћмо, дакле — славенску, а не србску азбуку тамо чуемо, и онако в са свима нфнима недостатцима, и у србском писане употребљљавамо. Окоро смо се пробудили, и мислити почели, колико се мн, хао Срби, словенског езмка, дакле ч 'нђгове азбуке, држати имамо, ш тако смо брзо видли, да од 0вог не само у променама, него пч у натисивано речи гдегде отступити морамо. Олавени не'мало гљерв и крерв ни ј0, и ј6; елђ и ен, као глас, имало, ал знака за ове гласове немајо, је имајо, ал' знака особнтог нема. Нужно в дакле о знацима овима Мнслити. Наћемо и то, да Славени отет штогод имао, што мо немамо, ал и не требамо, Х и Ф, наштаче шрво, кое и у травим/ нљовим речма стом. Дакле неке су знаке имали, ков му не требамо, а неке, кое требамо, нема. Шочне се крпити и крши се, ал опет продрто остае. бр ко ће Србина натерати, да тље изговори ће; ље ће пи проч.' Осим овог наћемо у истоп азбуки два знака % и ф, од кои прво безгласном, код ког' стом, никаква гласа не даве, а друго бевгласно, код ког стом, танђи и то само л, мн, д а на другом месту никаква чувеног гласа не дав. Мн дакле Орби, не чуоћи нигде % сасвим га и избацуемо, као и Ф, ков нам нигде не треба, ал с овим та т. е. % из славенског црквенног нит терамо, нит га у нбму утврћуемо. Словени га ничим бранити не могу, него едним обнчавем, коп е у езнку првни и наћсилни заповедник, а мн сад топрв, што "но реч, писати починђфмо, дакле у знацима, толико аког и 1огунастог обичан не мамо и зато 2 свагде, а + осим л, н, Д, пред сваким словом безгласним такоћер оставити можемо и морамо, ако смо ради да излишности у езнк не уводимо; кад пак предреченна слова наћемо пи сви примимо, онда и нЂга сасвим оставити смемо. Накратко нико