Zakoni o poljoprivrednom uređenju Sjedinjenih Američkih Država

XVIII

С. А. Д. Ти људи не могу да се баве ничим другим г , јер је рад око памука везан за простор и за времеОд те производње се не живи непосредно, јер памук није ни сточна ни људска храна. Плантаже обично нису у рукама самих произвођача и ови не могу продавати своју жетву кад хоће и коме хоће, нити газде дају авансе. Строго локализована, ова производња изазива неку врсту феудализма,. везаност за земљу која још више повећава зависност радног света. Најзад, цела радиност зависи од иностранства, које троши преко половине целокупне производње. То су довољнп разлози да сеамеричка влада забави памукомвише него ма којом другом културом, у толико више што је памук сировина за читав низ индустрија. Кад је 1933 цена памуку пала на најнижу тачку, прва мисао је била. да се хитно ограниче засејане површине, а да се из ошптих средстава даду накнаде сопственицима плантажа. У почетку, резултат је био рђав, пошто су стари произвођачи смањили своје површине за око 30%, али су други, очекујући скок цена, сада почели сејати: жетва је била иста као минуле године. Онда је дошао Бенкхедов закон о памуку у марту 1934. Он је појачао контролу, спровео присилна огравичења од 40%, и цена је скочила. Прави фармери су слабо користили ту поправку, пошто услови закупа и наполице нису измењени, њихова куповна моћ је порасла мало или ни мало, а цева текстилној роби коју они купују скочила је. Јевтинија инострана памучна роба надрла је у Америку, нарочито из Јапана, док су амерички фабрикантн погубили многе стране пијаце. У целом свету потрошња памука в памучних израђевина повећала се, а у С.А.Д*