Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

201

-сијем законику“) у опште „по закону“.“) Тиме потсећа ДЗ. г. 1349 на руски Судебник г. 1550 који наређује да се „све парнице морају судити по томе Судебнику“, а у случају недостатка писаног закона прописује релацију до цара и његова савета.7) ДЗ г. 1349 чак и не предвиђа могућност недостатка закона. Он предвиђа само у чл. 101 могући сукоб између писаног законика и царске „књиге“ (простагме). У томе случају обавезна је релација пред цара.

После 5 година, ДЗ г. 1354 опет се враћа на питање о снази закона и царских наредаба. Тај део ДЗ. почиње од значајних одредаба. Царска писмена наредба мора да се изврши од свакога, чак и од царице и од краља Уроша (чл. 136 ДЗ). Ипак постоје границе за царске наредбе. У случају

„да писмо царско наређује нешто што се не може да изврши,

прописује се релација пред цара. Вероватно је да се ту говори -о физичкој немогућности. Предвиђена је ипак и правна немогућност извршења. Царска наредба не сме „да разара Законик“. Писани закон виши је од царског указа и од царских симпатија и антипатија (чл. 171, 139 ДЗ). Опет се наређује да судија мора судити само по писаном законику (чл. 172 ДЗ). Ипак предвиђа се и немогућност суђења по Законику.“) У том случају не сме судија да суди по обичају или аналогији, него је једини излаз — релација пред цара, од кога се очекује писмена одредба (сасвим као у чл. 98 Суд. Царског).

Све ове одредбе ДЗ г. 1354 лепо се надовезују на претресене законе СС. и ДЗ г. 1349, још више дижу ауторитет писаног закона изнад указа и опет ћуте о обичају.) Изгледа да је у Душановом законодавству усвојена позната византијском праву између усужђ Филаес (репеган5 сопз иНо), сбижђ диаљабс (зрестан5 сопзицно) и дупурафу (тезспрецт). По прописима Василика, за „општи пропис“, за „општи закон“ сматра

1) чл. 4, 34, 78, 105. ј

2) чл. 11, 15, 30, 31, 42, 63, 65, 68, 84, 89, 123, 132.

5) Суд. Цар. 97 и 98.

4) Ради заплетености парницег „аше се обрфте велико дбло, а не узмогу разсудити и расправити“. Суревњиво на свој ауторитет, неће Душаново законодавство да призна да може бити празнина или нејасности у писаном закону.

5) Зато неможемо у ДЗ. тумачити „по закону“ — по обичају. Вероватно кад се у чл. 128, 152, 153 спомиње „закон светог краља“, мисли се на писане одредбе Милутинове.