Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

202

се само онај који је одобрен од цара и синклита, утврђен и

прописно обнародован.“) Такви „општи закони“ (ој 'угугжо! уојог)

важе и против цара (ха хољла базе), а сваки указ противан

законима губи своју снагу) Сви чланови царског дома (на-

рочито царица) треба да се потчињавају законима.“) У случају нејасности закона обавезна је релација пред цара.“)

И ДЗ г. 1354 нарочито истиче значај „законика“ (чл. 139,

164, 171, 172) „закона царства ми“ (чл. 159, 181), наређује да

се правни сукоби решавају „по закону“ (чл. 153, 171, 176,

182, 186, 187, 194), позива се и на „закон светог краља“ (чл. 152, 153) и на „закон црковни“ (чл. 196).

Ни једном речи не спомиње ДЗ обичај, као извор права. Не спомиње ову реч ни 3Ј, а из СС., као што смо видели, _ избрисане су све одредбе које се тичу снаге обичаја. Место одредбе ПС. Е—4 „о обичајима градским“ јављају сеу ДЗ

чл. 124, 137 и чл. 176. Извор права за градове то су царске.

хрисовуље, које и ако су биле Јесе5 зрестајев, добијају пуну снагу уброг угусжоћ. Сам цар не може да наруши ове хрисовуље. За градове важе „законе о всем како су били у првих царева“ византијских.

Међутим реч обичај позната је речнику Душанова доба и јавља се понекад у повељама, ипак ограничена само на управне односе, где се спомињу једанпут „закон и обичај манастирски“, а други пут чиновници „владушци в земли царства по обичајам српским“.7) Спомиње се обичај и после Душана у ХМ и ХУ веку.) Достојно је нарочите пажње, што је у

5). 2 Ваз.П, 6; 8 и 183 Ваз. [, 6.

2) Енат сопа Рипереш сепегајез уајеап! јерев е! сеззећ ошпе гезепршт Јес физ соптапшт. 9 Ваз. П, 6. Овом одредбом знатно се ограничује позната. свима одредба 1 Ваз. П, 6 (ех 31 0. 1,3). Рипсерз Јес фђиз зшћесјив поп ез, Амеизја зибјесја ез!. уп. #. Радојчић у Гласу СХ, 122.

3) Отпез зесипашт Тесез зе регап,, ебатз! ада Фушет Чотит регнпеап!. 15 Ваз. П, 6 уп. и наведен ! Ваз. П, 6.

4) Јиз, диода сопзиећифпе ргођаћцт поп ез! еб ап ош (ет ћађеј, гејано-

јиф сз е! Рипегр5 ацсјогназ Честда!. 18 Вав. П, 6.

5) Нов. Зак. Ст. 424 (г. 1348) и 720 (г. 1355).

5) У повељи г.1381 тачно разликује се писани закон и обичај: „оустависмо законе, вакоже ест обичан и прочимђљ метохивкамђ“, у повељама г. 1407 и 1452 говори се о помену у цркви „по всему обичао церковному и цар-

скому вако хтиторомњ“ (Нов, Зак, Сп. 448,.498, 598); и у повељи г. 1430: