Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka

"ЕНИ

227

Широка автономија православне цркве под Турцима допуштала је епископима право суђења за свештенство, за брачне (спорове, за кривице против вере. А свуда допуштен изборни суд у грађанским споровима преносио је у руке свештенства већи део тих спорова.) У свим тим случајевима морали су епископи да се служе Синтагмом Властаревом (од које се. „сачувало толико преписа из ХУ—ХУП в,) и неким одредбама „ДЗаконика који уз ССинтагму долази. |

Могла је традиција писаног хришћанског права да се "сачува и у појединим автономним српским кнежинама и областима, као што су биле Крајина и Кључ, Скопска Црна Гораз) и Грбаљ. Без сумње су ту обично обркнезови и кметови судили по обичају; ипак проналазак Грбаљског преписа Душанова "законодавства показује да се једна автономна кнежина знала служити и старинским писаним правом.

Да је традиција Душанова законодавства имала неких веза са стварним потребама живота, види се најбоље из доцније његове прераде, претстављене Раваничким преписом. Највероватније, није ни то „рад здравих а беспослених калуЂера“, него покушај да се оживи успомена на српску независност и да се најдражи аманет те независности прилагоди скромним потребама срлске раје ХУГ—ХУП века.

Ова је прерада вероватно постала под окриљем обнов-љене пећске патријаршије, која је г. 1557 обухватила готово све српске крајеве. Пећски је патријарх, сам или преко својих извршних органа, вршио делимице и судску власт и то не само у духовним стварима.) Могла је већ за време организацијоног рада патријарха Макарија (1557—1574) да постане ова прерада Душанова законодавства. Доста је вероватно и мишљење Ст. Новаковића, да постање ове прераде треба

1) Интересантан је запис г. 1466, из којег видимо како Охридски архијепископ обилази сва села и градове своје државе и држи у Кратову сабор «са клиром „и првими от бољар“ и ту наручује дијаку Димитрију српски препис „ВЂСЂХ вивБ и правиле свешеннљх 0 вљсакои потрбби црвковнаго устава и 'ВИЂШНИХ судилишњ сљчиненје, рекше кегу именуемуо Законикњ“. ЗЕампс ХП— 264; Љ. Стојановић, Записи 1, 98, Г, др. М. Ласкарис доказао је да се овај податак односи на нови превод Потпуне Синтагме Властареве. (Охридска „архиепископија служила се у ХУ веку у главноме грчким текстом Синтагме) -М. Газсатт5, Јоасћит те орон е де Мо!дамје, Асад. Вошт. Ви!, Н15|, ХШ. р. 19.

#) О автономији ових области в. Ст. Новаковић. Турско царство, 142 сл. 9 Ст. Станојевић, Историја српскога народа. Изд. 2, стр. 207. 155