Zbornik radova

Док траје младина (7 дана) не треба ншпта сејати, јер се верује да ће род само да расте и цвета, а неће давати хшода. Још од турског доба остало је веровање да помрачење Месеца представља лош знак за Турке, а помрачење Сунца лош предзнак за Србе. Због тога и дан данас кажу, кад дође до помрачења сунца, да наредна година неће бити добра. Веровање о дуги Постоји веровање да дуга пнје воду, због тога што се обично протеже од једног извора до другог. Кад би нека особа прошла испод дуге верује се да би променила пол. Веровање о атмосферским падавимана град Градонооне облаке, сматра се, носе душе погинулих насилном смрћу, најчешће душе обешених или утопљених. Због тога, кад хоће невреме, жене обично вичу по имену неког човека, који се обесио у том селу, како би отерао градоносие облаке, јер се верује да оваки обешењак штити своје село од града. Постојало је више начина да се спречи падање града: Жена изнесе из куће синију, на коју стави хлеб, со, и секиру чију оштрицу окрене на горе. Затим трчи кроз двориште, маше рукама и виче неког од обешених. На иример: „Оој Милане враћај твоја бела говеда од моје летине боговштнне." Или: „Ој, Богољубе, терај твоја говеда около, не дај на нашу летину.” Жена трчи по дворишту и маше својом венчаном хаљином. Жена се скине гола и трчи три пута око своје куће, вичући неког обешењака. Од славског колача се одломи „слово”, којим се маше пред облацима. При том се набрајају шгена свих обешењака. Пепео из шпорета се баца напоље, при том се виче неко од обешењака. Из куће се изнесу две свеће једна од славе, друга од Божића, подигну се изнад главе и укрсте. Жена трчи по дворишту и маше секиром, правећи по ваздуху крст, а затим секиру забада у земљу. На поједине празнике у тшсу године, постоје обреди који се врше, како град не би „тукао” усеве: ¥вече, уочи Бурђевдана, четворица или петорица људи скине уставу са бране и исцепкају је на дашчице. Затим дођу до неког брежуљка и сваку дашчицу баце према иеком од суседних села. Верује се да ће на тај начин „уставити” град. Y току обреда нико не сме ни реч« прозборити, а поред тога добро морају пазити да их неко не види, јер у тгротивном случају заштита не важи. Увече, уочи Ускрса, петорица мушкараца (један старпји, четворида млађих) се састану на почетку села. Најстарији од њих узме једно пиле и понесе кроз село. Остала четворица иду за њим. Кад обиђу цело село, враћају се на место одакле су дошлп. Целокупна радња се одвија у тишини. Сутрадан, иду од куће до куће, где их даривају јајима. Сваке године, у наведеном обреду учествују друге особе.

53