Zemunski glasnik
63
. — Смидуј се! повиче Омиљка, али ои је и не слушаше, негојурне на нол,е, а она паде на креветац нлакајући. — Шта је то било , синко? захгата је старац. Је си ли ти зацедо била у оној извиканој развалини? — Ах, Деда не мучите ме. Ви сте све чули, штаусам казала, авише ништа не могу. — Е онда не можемо људима замерити, што тако рђаво говоре о теби. — Дакле и ви им одобравате? — Па што не говориш. — Ах, људи, људи! Шта вреди цео поштен живот, кад дође један сумњив тренутак, кад падне на нас не истинита кривица, па смо онда несрећници и порочни, и онда нас сви остављају, сви — сви. Нема онда више вере, ни саучешћа на земљи. — Е , шта знамо; изменити не можемо, а свет шта ће говорити о теби? — Свет? Нека свет говори шта хоће само кад смо ми мирни са собом. Ох деда, ви ме бар не оставите, да једно верно срце имам на свету. Смиљка га обгрли, и плакаше. Слепац не могаше јој ништа из очију читати, ади је по гласу познао да је невина. Та он ггознаје срце њезино од детињства њезина. Смил>ка није випте љубила Данила. Њено срце беше толико племенито, да није могла љубав Гргину неверством наградити. Али успомена детињства њезина беше с Данилом екопчана, и она га немогаше непријатељима његовима издати, па је ћутала. (Свршвће се.)
СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Нагтапик ) — Неслутих паклене муке, продужи Шпањолкиња, које ме после сустигоше, када мишљах, е ћу издахнути хгод пољупцима његовим. Бејах љубазницаБазенова. Дође и то време. Ја сам метнула живот на коцку, и — изгубила сам. У мени изумре свако осећахве, то беше последица. Бејах занесена славом имена хг.егова, и страшним заклетвима његовима, и једва се пробудих из тога сх1а. Но између моје младости и љубазнице хвегове екселенције стајаше срамота. . . Шпахволкиња ућута. Настаде мртва тишина. Ленорманд беше у мучном положају, морао је ћутајући одобравати сопствено поиижептеШпахволкихве. Михиљаше , пашће под теретом, што га притискиваше. Јед-
ва је неколико речи проговорио збуњен таквом искреношћу. — Судите о мојим речима како хоћете, настави о1ха, али ме чујте још мало. Научила сам од младости да се свакој ћуди мојој угађа. Одрасла сам у околини, која ме је научила, да свет сматрам као позорницу, 1 л де хладан и мудар играч најлепши изглед има на успех и награду. Сила природнога закона пробудила ме је. Доцххе сам дознала, да се осећање из груди наших може изгнати и затупити, али да се не може убити. — Чули сте ххриповест о Корони и Базену. На један нут плану моја љубав светим пламом, и проби ону мрачну завесу. Што сам је више угхветавала, све је силнија била, да се у тренутку не иеказане невоље потре. Од онда ми не бехпе више ништа драго ни светс. Очајно се бацих животу у нага наручја. На лицу ми беше осмех и несташлук, у срцу мржгва и презирахве људи. Јурила сам за сваким уживагвем, и никад небејах сита , никад не бејах задовољна, а нрохплост никада' не заборављах. Свет ме називаше као и сада кокетом. Мени беше еве једххо. Једна ме је половина мрзила, друга ме је презирала. Ја ххисам марила. Мрзила сам их, смејала еам им се. Па да би их ма како начинила вако не сретпима. као ја што сам , дала сам се хха политику . . . — Ви грешите против свију закона човечанских и против времена, када револуцију и анархију бунтовника потпомажете. Тиме ће се само дуже крв проливати. — А је ли не милосна диктатура мањи грех ? рече шпањолкиња, и диже се веома узбуђена. Кроз провидну хаљину надимаху јој се бурно груди, а велике, црне очи севаху у страсти. „Око за око, зуб за зуб, настави она. С истим праволх, којим се друштво против једнога служи, да га унипхти, може се и он у бој пустити. То је ираво јачега, драво насиља. С њиме натурују појединоме државне Форме , закони , терети и дужности. Хоћете ли се ви чудити, ако жена оне упропасти. који њу оборише ? Хоћу да се осветим. Хоћу славу јуначког самоубијства с остатком мога живота да откупим, почем сам већ прву лепшу половину жртвовала." — А ако вам свет оружјем закона загрози? — Презираћу га или ћу му одважгго показати чело до смрти моје, рече лепотица страшном одважношћу. Капетан не могаше речи проговорити од чуда.
-— Ви не ћете схватити, настави она, речи моје, горки акорд растројене и суровом руком порушене хармоније душевне, јер не зна човегг онај неописани бол, у који жегга потоне, кад је преваре, презру, кад се мора да одрече — љубави. Али још живи у мени дух мојих предака. У грудима мојим разлева се јопг једна сласт — освета! Та она ме је ево већ годину дана водила од једне заставе к другој и кроз све станове несрећна рата. Она ми једала снаге да могу сносити сву несрећу жинота мога и срамоту моју. Она ми улива храброст и одважност. Хвала јој! Па сада ако можете, капетане, последње право несретној, превареној девојци узети, ако сте равнод} г шни према срамоти и очајању моме, према безконачним мукама мојим, према кајању моме и презирахву саме себе, према срамно превареној и пониженој женскихви, према оруђу скотске страсти, сад а1«о молсете , идите и предајте по други пут жртву џелату хвезином. Базен ће вам боље захвалити, него пгто ја могу ... Ленорманд беше занесен, поражен, и он јој тврдо обећа, толико бехпе ганут, да ће затајити речи хвезине, да ххе ће Базену ништа говорити о јутрашњем догађају и оном пакету , и ништа, што би је могло издати. Сада обоје устану и пођу међу друштво. Базен их сретне. — Ленорманд, проговори он, ви морате још данас у Кверетаро ђенералу Кастањи депешу однети. — У које доба? запита невољно капетан. — Зором. Но збиља, шта је с нахним послом? Како ћете оној госпођи замрсити конце? Никако , јер имам још само три сахата на расположењу. — Хоћете ли оставити то на мени? — С драге воље. Ленорманд уведе Изабелу у дворану и иомеша се у друштво. Један сахат после у највећем трку одоше једна покривена кола кроз густе алеје парка. За колима, стајаху два Индијанца послужитеља с буктињама у руци. Одоше пут Мехике. На путу као муња искочихххе из шипрага једно шесдесет коњаника и опколише кола. Ни гласка се нечу, да би показао страх изненађена. Слуге скочише на један миг с кола, тако и кочијаш. Један коњаник узеде узде и потера кола странпутицом. Дуже од два сахата иђаху, а кохваници око кола. Већ и