Zemunski glasnik

128

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. Други део. 4. Р а с т а н а к. Поноћ је давно прошла. "Кроз густе облаке пустио је месец бледе зраке, да виде све шта у ноћи бива. Светлост је пала на једнога оФицира, гато до грла умотан пред једном кућом стајаше. Непостаја дуго, момак му доведе коња. Он седе на њега и оде улицом , а пре тога погледа још на осветљен прозор, на којем једна женска стајаше. Тек што је у другу улицу замакао, дође нека непозната слика и уђе у кућу. — Хвала богу, те је отишао. Већ сам хтела пасти од немира, нрогопори она женска на прозору, кад јевидела странца и затвори прозо}). Шта би било, да се он и Патоније овде сукобио! Затим седне на софу. Била је веома лепа. Да занесе човека једним погледом. Са бледога лица могаше се многа боља и тајна читати, па то је још дражјом чињаше Из асталчића, пгго пред њом стајаше узеде неку слику и дуго је гледаше с неописаном чежњом. На вратима се зачу куцање. Она брже пољуби слику и сакрије у недра. — Слободно! Врата се отворише, и унутра ступи онај странац. То је био устанички вођ — Патоније. Огртач и шешир оставио је на пољу, и само је имао сабљу о бедрима. Она устане и пође неколико корака пред њега и поздрави га. Небојте се, милостива, што вас нрви пут па овако оружан посећавам. — Изволите сести. Давно се невидесмо, мислим, има већ годину дана. — А мени се чини да много више има. -—• Биће ваљда због тога, што ете непрестано по стану? примети она умиљато. — Хвала вам, што ми то поменисте, зтог чега вас овако у невреме и посетих. Висте ваљда примили моје писмо. — Мислите оно, што ми је глаеоноша из Оаксуце донео? запита госпођа играјући се са својом марамом да се не би сукобила с погледом његовим. — Јесте. Тамо вас молих за поеледњи састапак и — раетанак и рекох ....

— Рекосте оно, због чега вас још и сада сагкаљевам, прекине му реч. Јер или су оне речи за жену измишљене, или сте ви у онај мах, када их писасте сами себе варали. — Госпођо! — Зацело. Ја вам морам истину казати, јер сте то и сами захтевали. Сетите се, драги пријатељу, наше прошлости, па ћете се од сваке варљиве наде излечити, ако вам та несрећна страст није још сасвим памет помрачила. — Никада се нећу излечити, ван ако ми ви сами ту наду непотрете. — Ви захтевате од мене нешто, што вам ја нећу да учиним, јер сам уверена, да ми то не би никада могли заборавити. — Ја поштујем сваку искреност, особито још кад видим, да ми она решава оно, што ме је још до пре неколико тренутака пакленим мукама мучило. — - Чудна сте створења ви људи. Видите ма какво девојче, и одмах нисте господари самих себе, не владате више собом, и не питате за рвезлн чин, ста./"?ж, за њезино име, прошлост, нарав и срце, него лутате за њом, Нескидате очију с ње, док неувидите, да сте преварени, или док уморени не клонете. — Верујте ми, за мене нема завесе, која сваком другом покрива очи. —- Како! ? запита га гОспођа, побледи као крпа, и ногледи му зачуђено чисто неверујући у очи. — Шта, зар сте ви, војвоткињо Монт са свим заборавили на Коронинога пријатеља? Зар се бароница ШенФслд песећа више своје сретне игре у Хамбургу ? Зар ми дона Хедвига Тилман још никако није опростила моју нерасудност? Госпођа се појављивала нод тима трима именима на различним местима у своме бурном и раскалашеном животу, па то јој је сада Патоније спомепо, коме је то све познато било. — Страхота! уздане војвоткиња, да се једва чуло, а ђенерал стајаше, као окамењен, јер се није надао, да ће му речи толики бол проузрокавати, па чекаше да се разговор о другом чему поведе. — Милостива војвоткињо, опростите, нисам вас хтео вређати. А би л' ви и могли мислити то од мене, који сам вас на два краја света увек у успомени чувао, па и сада ево дошао, да преломите штап над срећом, над животом мојим , да чујем , има ли изгледа, да ћете бити — моја! Не замерите мојим речима, јер ја што

тражим, није жена, него — срце женино. — За бога ђенерале, не лажите! само сад нелажите, где једном речцом једва зарасле ране позледисте, проговори војвоткиња недижући очију. И ако можете, неговорите о мени и о вагаим осећајима, с којим се, као са благим отровом упр о пашћуј ете. — Не, то немогу, па сам бог да дође, да ме моли. Доста беше неизвесности, која ме умори, и страсти, која ме умори. Та мислите ли ви, да је моје осећање и моја љубав онаква, као оних људи, гато се у ма какву просту жену заљубе? 0, да су грехови и нреступи целога човечанства на вама, да вас милиони клетава узастопце гоне, ја бих вас опет љубио — јер вам се дивим. Ви сте чудни, ви нисте обична жена као друге гато су, ви сами ломите гатап над собом, што нико још учинио није. На уснама вашим почива пркос целоме свету, а у очима љубав силна, њежна, болна. Ви називате љубав моју „најређим, најдражјим добром." Мојим добром! О, па хоћете ли допустити, да поклоним то добро жени, којој ја хоћу. Немојте мислити да вас непознајем добро. Све знам, али знам и то, колико од свега тога припада вашем характеру, а колико околности. Па и када неби ништа знао, и ништа вам не би казао, до једино, да вас љубим, и да вам све моје, будућност и мој живот дајем, зар би ме ви отисли од себе ? Ох, прогледајте и последњи кугић вашега срца, па ће те наћи, одакле још љубав побегла није! Поверујте још један пут верности мушкој и истини, заборавите неверство онога неосетљивога странца, а пружите руку часноме војнику и иођите с њим пред олтар. Немојте мислити, да ћу се икада покајати за тај корак, или да је за вас доцне, да га учините . . Војвоткиња је покрила растужено лице своје рукама, а ђенерал је у највећој ватри и страсти клечао пред њом и обасипао јој малу, белу ручицу са врелим пољубцима. Затим се диже, седе иолако крај ње, наслони главу на њезино раме, и почне јој тихо говорити једну песму пуну неоиисане њежности и љубавне ватре. Патоније ућута, и гледаше преблажен и радостан као дете у 1везине плаве очи, које му небо отвараху. Али један тренутак и све прође. Војвоткиња плану на једагтпут.