Zemunski glasnik

192

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (нлстлвлк )

б. В О ј е Н И С У Д. Кад се каква страшна судбина приближује, онда увек не мила и не обична озбиљност завлада људима. Републиканска војска немо је ишла кроз пусте улице заузета Кверетара к позоришту Итурбиде. За њомјеврвео силан народ. Коњаници су их задржавали и одбијали*подаље. Кроз отворене редове војника корачаху озбиљне судије. Позориште, где ће се судити, било је отворено, и било је нрепуно народа из свију сталежа. Судије седоше на црне столице око црна стола на десној страни позорнице. Каква разлика! пре годину дана иста светина викала је у истоме позоришту: „живео цар!„ а сад чека да се изрече суд над животом његовим. . . Претседник зазвони. Чета војника допрати маршала Мејију пред суд. Маршал је био гологлав и одважно је корачао. У народу се подиже жагор; за тим настане опет тишина. Прочита се тужба против маршала Мејије. Тужба беше оштра, особито нанеким местима, где се речи „издаја," „завера," „оружани отпор" чуше. Мејија је стајао поносито и чешће се подмукло смешио. Устаде бранитељ његов и доказиваше, да је невин. Мејија беше задовољан одбраном и не хтеде више ништа приметити. Војници га отпрате и на његово место дође Мирамон. Ни он непримети ншпта на беседу свога бранитеља. Беше њоме са свим задоволзан. Војници га отпратише са позорнице. Сад долази цар наред. Његови браниоци седоше на своје место. Одмах се за тим појави један пуковник са голом сабљом и чета одбраних војника. У среди је био Максимилијан, побеђени цар. Лагано је корачао и стаде пред стол судијски. За столом беху судије: ђенерал Корона Регула, Маријан Ескобедо, Мартин Рујиц и Хегрета, два пуковника, чиновници и заступници владини. Максимилијан седе према њима озбиљно и иолако. Беше блед и упалих образа. Тужитељ устане и прочита жестоку тужбу и дода на крају, да се пресуда републике неизмењује.

Максимилијаи се иемицагпе на те оштре речи. Знао је и сам, да ће милост заман чекати од оних, који и на застави својој написаше: „победа или смрт! 4, Ортеага уетане у одбрану цара и у име човечности и достојанства републике искао је да се не осуди цар. Беседио је с не описаном ватром. Све је употребио, да побуди судије, и све беше заман! . . . Судије се повукоше у другу одају. Беше тајна седница. После неколико сахата опет се вратише. Цар са оба маршала их је чекао. Официри извукоше сабље своје. Чиновиици поустајаше са столица својих око стола, на коме је крст стајао, а с обе стране запаљене воштанице. Један судија ступи неколико корака наиред са написаном пресудом. Пуковник мане сабљом и бубњеви ударише потмуло ђенералски марш. Скупљеноме свету силно је куцало срце. Не стрпљиво чекаху глас судијн. И судија прочита пресуду. За сву тројицу беше једнака. Суд је нашао да су криви, и осудио их је: на смриг — ирахом и оловом!

7 . Јуарец и Максимилијан. Осуђенике поведоше већ на губилиште. Но у последњем час.у дође заповед председникова, којом се извршење нресуде одлаже за три дана. И опет их отпратише у њихов затвор. Максимилијан гледаше у пол.е кроз прозор, на коме гвоздена решетка беше. Из заноса иробуди га откључавање врата. Пуковник Ринсон уђе и позове га, да одмах иде с њим. Цар устане и иође, а и не запига га куда јер је знао, да пико несме с њим речи проговорити. Дође уираво у дворану претседникову иред самога — Јуареца. Јуарец га одмах ослови: — Висте више пута желели, да се самном састанете и разговорите, а.1 и вам то нисам могао учинити. Политика ми је забрагвивала. Па и сада сам пред вама само као грађанин и човек, јер председник нема тамо посла, где му закон забрањује бити. Сматрајте дакле овај састанак као доказ мога личног поштовања према вама. Употребите ово кратко време, које могу држави ускратити на вашу корист. Што год могу учинићу вам. Моју вам реч задајем. Максимилијан је молио, да му опрости живот. Дуго је, говорио, и

говор беше пун ватре. Доказивао је, да он није био непријатељ земљи, него највећи иријатељ. Доказивао је одушевлењем својим и великом вољом, којом је дошао на престол и покушајима, које је чинио за време владања. Јуарец мује одговорио, да је то не могуће. Кад би до њега стајало, рече му он би га ослободио, али политика иште смрт његову. Без тога би се нови немири дигли у земљи. Узрујани дух народни мора задовољити. И то му је исповедио, како му Ескобеда шеФ -ђенерал прети да ће нротив њега подићи војску, ако га не ногуби. За љубав мира и благостања отачаства свога морао је, вели, потписати иресуду, премда крвавим срцем. Цар је ћутао. За тим малаксалим гласом замоли још претседника за жене и децу Мирамона и Мејије, који ће с њим ногинути. — Закон је ове земље, рече, сувише строг. Буд им узима заштитнике и хранитеље још им и имање одузима. Молим вас дакле, наредите, да од мога имања добију обезбеђен ужитак за свагда, и да им се не чине никакве сметње у животу. Иредседник му, врло радо обећа и својом личношћу зајемчи. Цар му се захвали. Ирепоручи му још будућност, будућу славу и величину Мехике и оде. На вратима га дочека пуковник Ринсон, и отпрати у затвор. Председник је још сам размишљао о судбини царевој инајпосле одважно рече: — Читао сам некада о једном Римљанину, који је, да би закон нослушао, свога сина дао убити. И смрт његову хладно је гледао. Ја ћу још више учинити, да би Мехику спасао. Убићу себе, своје име у очима човечанства тиме, што ћу цара убити. Он мора умрети и Мексика ће бити спасена!

8. 19. Јуни 1867. На сред собе, где је цар еа своја два маршала био затворен стајаше црн сто , а са обе стране две велике запаљене воштанице. Маршали седеше на страни на малим столицама. Беху очешљани и чисто обучени. Видело се из свега да ће нешто важно, необично бити. Лице им беше бледо. Укоченим очима гледаху кроз гвоздене решетке на прозору у плаво небо. Пред њима на три корака клечао је цар. Поред њега свештеник, који је тихо читао молитве.