Zemunski glasnik

У ЗемЈпу, 28. Јулија 1808.

Зомунски Гласник ивлази Недељом у јутру. Цена му је годишља б форинти у банкнотама баједно с Иоштарином или достављаљем у кућу. За предбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број 39. За Босну, Херцеговину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске поштарине, коју предбројници сами имају пдаћати.

Иредплату на Земунски Гласник Прима из Аустрије Сопронова печатн>а у Земуну, ив Београда и унутрашље Србије г. Вслимир Валозкићу Београду. Предбројници ив Босне, Херцеговине и Старе Србије предбројо сс у плаћеним писмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Без новаца никакве се не уважавају наручбине.

Носвећено грађанекој врлшш.

Свечан то беше акт, што ономад у Четвртак проведосмо у овдашњој магистратствој дворани. Он се тицао одликовања због заслуга стечених на пољу грађанско општинскога рада. Седи један наш грађанин беше ту награђен највишом царском милошћу с тога, што је скоро кроз читаво по века свој труд посветио раду у општини. Обично су ретка одликовапза, која се чине грађанском сталежу. Поље у огпптини и јест ограничено , ту стечене заслуге нису сјајне, не могу да падају тако у очи , као што то бива код других сталежа, код радње у држави или на бојишту, па зато се ту заслуге и ређе уважавају и награђују, премда нису од мање важности по државу, него што су оне, које се стеку у другим струкама. Али заслужни грађапин поглавито треба награду да налази у својој савести, у сопственом уверењу, да је своју грађанску дужност савесно вршио , а одликовање да му је иоштовање својих суграђана. Истина, често бива, да такав савестан рад у ошптини не доноси признање и захвалност свију , шта више кадкад га многи и не разумеју или га криво схваћају, те с тога стече непријате.ва у неким својим суграђанима, особито ако му није друштвени положај ејајан, и ако му његова приватна радња не уроди добрим родом. Та слаби духови и ироста гомила обично се материјалним резултатима клања! Но с тиме је баш већа заслуга ваљаноме човеку, који је стече , јер ради скромно , по савести својој у интересу онштине, не тражећи нризнања и одликовања ни од које стране. И тек кад такав ваљан човек одступи од посла и кад ее опази празнипа за њиме, опда се тек види , колико је онштина изгу-

била у њему. Па и тада га само се они сећају, који га изближе познаваху , и који се с њиме заједно за напредак и права општине борише. Они чувају своме честитоме суграђанину спомен у срцу. Такав ваљан и заслужан грађанин бенге Асаанас Карамаш. Његовој з'спомени посвећујемо овом приликом ову животописну црту и као знак признања његових заслуга по општину и болнога сећања положићемо је на гроб, који га прерано покри. Да тиме ио вод>и целога грађанства чинимо и осећаје свију изражавамо, о томе смо уверени. Познато је, како су се у прошломе осамнаестом веку многи Хришћани из Турске населили у Земун. Међу овима беше један од првих Марко Карамат, деда нашега Танасије. Марко и његова браћа, што се с њиме доселише, беху Бугари и људи одлични и доста изображени, премда у грчком духу , као што је то било онда међу Хришћанима у Турској. С тога их и држаху овде за Грке , премда се они сами увек сећаху као што ваља свога словенскога порекла. Видио сам једно писмо те породице, писано у осмој десетини ирошлога века са грчким писменима, но језик беше бугареки. Као што рекох, Карамати дођоше у Земун као имућни л>уди. Марко беше најстарији, с тога је он и водио целу трговину , а трговина им је била велика , особито са стоком. Он је сазидао кућу, у којој седе још потомци његови, у караматином сокаку, који је до освојења Београда Лаудоном главна улица у Земуну, тако звана чаршија била. У тој је кући, мимогредно да то сноменем, за време опсаде Београда био главни стан једног дела царске армаде , и једног дана, баш кад држаху војени еавет, коме је нрисуствовао и царски наследник, иотоњи цар Фрања, узнемирише их турске батерије са

аде, који чак етару цркву домашаху, тако, да су морали у подрум од куће сићи и савет продужити. Марко Карамат имао је више синова. Најмлађи син његов , Јован, био је отац нашега Танасије. Колико је у тој породици образованост важила, и колико се она етарала, да је њезиии чланови стеку, показује довољно то , што је речени Марко не само своје синове изобразио, него још и свог најмлађег брата,_ који је онда још дечак био, у Липиску на васпитање послао. Атанаеин отац, Јован Карамат изобразио се у Бечу, који се до старости своје као образонан и поштен човек и т рговац показао, те до год је живео од свију својих суграђана^био је поштован, а то ће много рећи , кад се узме да се онда у Земуну још више него сада поштовање делило по материјалном стању, него по личној вредности , а породица Караматина посрнула је знатно у првој четвртини овога века великим губитком у трговини. Ка<) што је био отац Атанасин, била му је тако и мати Ана честита жена. Колико сам год пута гледао слике караматине породице од Марка почевши у његовом бугарском калпаку на глави , па до најмлађег породичног члана, увек ми је застао потлед на слици лепе једне жене. Из црних очију њезиних вирила је мудрост и Достојанство женско у особитој дражести , као што се па Јовановој слици, у плавим његовим очима, опажа доброта с]>ца и благост нарави. — Та женска слика иортрет је матере Танасине. Она је прва умрла од холере 1830. године. Од више деце, коју је родила у браку с Јованом КараматОм нреживила су само Д1за сина своје родитеље, Марко и Атанасије., и једна кћи удата за г. дра г Борђа Мушицкога. (Наставиће се.)