Zemunski glasnik

„Никако г. банкеру, то никако учинити не могј. Ја сам сад мом поочиму нужнији него и Јзаш и мој новац што би му био. Он је стар и Немокан, зато му је син саде од велике користи, који ће га неговати, чувати и од свачег бранити. 0 V таком је стању од веће користи један пријатељ, него сво царево благо; пријатнија је једно речца утехе, него послуга хиљаду послужитеља. Зато не трошимо више речи у лудо. Ја одлазим сутра у Регенсбург, да г. Иванићу рачун предам, да ме одпусти и да му благодарим. Он је поштен човек и надам се да ми не ће стајати на путу. Ако сте мени и Марићу пријатељ, то вас молим да не препоручите господину; јер сам већ видео, да ваша реч код њега много вреди." Еовачић га је само ћутећи гледао. Миливој стајаше одважно пред њим и штогод је говорио, еве му је из срца ишло. Сам господин Ковачић изгледаше, као да је у тај пар од такове љубави и благодарности према оцу нешто тронут био ; —- али ипак покуша, да би га новим узроцима и покушајима од његове намере одвратио." „То је све бадава," повиче Миливој. „Беше само један узрок, који мал што ме не устави од намере. Ја сам љубио једно смерно девојче — ви Милеву познајете. — При растанку тек опазио сам да ме и она љуби. Али опет — дужност превазилази сваку срећу. Дакле г. банкеру ја би молио менице. Ковачић плакаше док је Миливој говорио: „Ходите да вас пригрлим!" рече старина и пољуби га. „Заиста Би сте један ваљан младић. Верујте да завидим господару Марићу , да таковог сина и пријатеља имаде. 0 како мало оцева имаде, који су тако сретни, као он што је. Би ћете дакле жељене меНице добити, а да не би неприлике или препреке какве код г. Иванића имали, ја ћу рас сам у Регенсбург одпратити," Миливој се на ове речи врло изненади, „Опет имаде," мишљаше усеби, „у сваком човеку искра божанства, која никад сасвим нестати не може, па био он стар, небрига, или макар му срце од самог камена било. Та она долази с оним духом, којије први у човека задахнут. Прачовечанство се непрестано још узвишује с победимом славом у кругу самртности људске, а садање трговачком строгошћу угњетено, у занатлијском ираху окаљано, од теологични и недагогични система страчено, а политиком и рагом загуше-

но чами и труне. 0 само прачовечанство, божанетвеним се назвати може. Какојето лепо човек бити." Миливој заборави сасвим на оно мудро писмо и лукаво световање банкерово, све му сад опрости, иа га пригрли себи да би у нему већу племенитост побудио, коју у обичном животу зато романтичном називамо, што у звишеноет душе, којој се ми веома чудимо, само у појезији умотана лежи.

Посета у Регенсбургу. ТТТ то је Миливој нестрпељивије очекивао да путује, то је банкер све душе оклевао, док осам дана не прођоше, ,,јер говораше овај, и ја ни помислити нисам могао да ћу вас нратити, а сад ево морам. Моји послови су врло огромни и мене без штете не може проћи што ћу их недељу две дана туђим рукама предати. А и ви тиме ништа изгубити не ћете, ја вам зато добар стојим. Ја сам господину Иванићу писао, од куда ће се већ надати моћи да ћемо доћи, зато он оданде никуд отпутовати не ће, јер нас очекује." „Али сваки час, ког овде прове демо," уздисаше Миливој, и тамо преко окејана колику нужду и патњу увеличава оног сиротог усамљеног старине." Једва једаред дође да се путује. Поштанска кола беху најмљена и већ поседоше у њи. Али стари господин Ковачић, који врло осетлшв и комотан беше, не хтеде ноћу путовати, но да се најпре одмори. Миливој страшно немиран и нестрпељив постане. Па док је Ковачић спавао, он да би му бол мало одумануо, пиеаше свој дневник и то о Милеви, сав њен говор, које јој послати науми, пре него нгго прекорачи преко границе Европе. Ево их већ и у Регенсбургу. Целог првог дана не даде се г. Ивавић видити. Миливој одмах иа зло слутити стане; јер он ни посумњао није, да се Иванић и банкер нису већ потајно састали и разговарали; те тако само њега да заварају. Али он зато етално науми , ако му господин Иванић његовом путовању што на путу буде, да одмах још ноћас, без ичијег знања отпутује. Али г. Иванић се ноказа и врло их лепо предусретне. Поздравивши се Миливој смерно с њиме, каже му живо и одважно узрок, чега ради је дошао, и разјасни му потребу зашто је намеран путовати. Затим му преда рачуи и све укратко опише

му, шта је за ово време у Липовцу урадио. Иванић му на то рекне: „Чега се год латисте, то сте све извршили, као што сам и очекивати могао ; само ону једну приметбу о госпођи Божићки сте пренебрегли. Бидите, она је сад само ради вас несретна." „Миливој на ово као рак поцрвени: „Ради мене?" „Баш прекјуче добијем писмо од ње, у ком ми јавља, како сте целом селу сва утеха и радост били, и како сви горко осећају вашу несрећу. У истом селу живи и неко девојче по имену Милева, ћерка госпође Божићке, од које се читаво чудо учини, како ви одосте, изгледа већ као самртник, који сваки час изгледа. да издане." (Свргаиће се.)

Мисди о ..мис.нпм г. Ореља" о избору за црквену општину.

■ (Свршетак.) Расправа о изборима за црквену општину доиста је узбудила осећања наших православних грађана и дође до тога, да су се и нолитичне власти у ту ствар умешале и дал>и рад изборне комисије зауставиле, док војно министарство решење не изда. Овом се је врло лако избећи могло, да нису страсти код појединих лица мах преотеле, и да се још с почетка само на то ишло, како да црква и школа до самосталног и према задаћи способног заступништва дођу. Али на жалост морамо признати, да и ту, као и код других прилика стара изрека римског песника важност има: „Реса1иг 1п1га пшгоз е1 ех1га," то јест и једна и друга странка погрешила је, а ствар сама кроз то пати. Једна погреши, штосе јестрого речи закона држала, а друга, што је решење православне црквене општине појединим оеобама, а не сваћању закона преписивала, пак место да законита сретства употреби, она против самосталности, царском вољом обезбеђене пође, те је лека код политичке власти тражила. Овде изузимамо нарочито оне сплеткаре, који ову згодну прилику употребише да себичне своје намере произведу, пак страст појединих еуграђана до тог степена пробудише, да смо се за мир и поредак у вароши бојали. 0 овима нећемо ништа да говоримо, јер се тврдо надамо, да код свестног грађанства успетн не могу и да ће ово једанпут уви*