Zemunski glasnik

107

Затим седие код прозора и отвори сведочбу. Кад угдеда Марићев својеручни потпис, љубио је оно место, де је некад његова милостижа десница почивала. Затим све прочита. — У главном беше то, да господар Марић прекупљује Липовац и уступа своме посинку Миливоју. Кад до потписа дође, сав се пренерази. Цела сведочба не беше истинита , јер је у Регенсбургу датирата била, а написана пре неколко дана. Но потпис Марићев тако погођен беше, као да га је његова сонствена рука напиеала. Он таки са столице ђипи да господу потражи. Али Иванић. нагло и пун радости уђе у собу. „Јелте госиодинМиливоје да имам нраво?" повиче пун очевидне радости. „Оад се дакле оканите источне Инђије, нек стоји на мир.у, а ви лепо овде останите." „То никад не ће бити!" љутито викне Миливој. „Ова је сведочба лажна!" „А, то не ће бити, него је баш потпуна и истинита; на моју част ја вас за њу добар с-тојим!" „Али видите да је тек јуче датирата." „Вере ми тако је." „Ко је дакле потписао име мога поочима ?" „Ко ће други него он? Та ви ћете бар његову руку познавати. „Па баш зато што је нознајем. Каде је он то пиоао?" „Боже мој, зар не видите да је прекјуче ?" „Прекјуче ? ви ћете ме још мало залудити с том вашоМ шалом. Кажите шта ће то да значи? Како би могао то писати, кад је у Калкути ? Или ваљаДа се већ повратио ? Да ли је дошао из источне Инђије?" „Није." „Није? — То је онда сведочба дажЕт!" „Није ни то ! Он источне Инђије није ни видио!" повиче неко из друге соби, чији се гдас Миливоју као свет учнни. Оад се врата отворигпе и већ рука Ковачића и Марића једна у другу стиснута беше. Затим рашири руке и пођеМидивоју с речима: „Сине мој!" па загрди мдадог човека, који укочен као камен стајаше не знајући шта се око њега догађа. „Не, врди мдадићу мој, ја нисам био у источној Инђи ( и. Оди загрди ме на твоје мдемените груди; та ти си једина радост и утеха мог живота. Л.1И јаче, јаче ме иригрди. Та ти си онај, што сам увек жедео да

будеш! Нека те Вог милостив с неба благослови.

Ивјаснење. Радост доброг Марића не беше мања од усхићења изненађеног Миливоја, који дуго не могаше речн наћи, да искаже своје стање у ком се налазио. Оамо се толико рећи могло да се ни за читав сат разумело није, нити се знати могло како се то све збидо. „Но дете моје," почне Марић, „сад ћу ти све по реду испричати. Али најпре сести мораш ! — Видиш, да сам доста неприлика и једа у вароши поднети морао, то стоји. Ја ни сам не знам од куд људи на то дођоше, да ме племићем учине. Не кажем Да пдемство не поштујем; јер неке разлике између сталежа мора да има, као што је и вуна с овце млого боља, него од козе. Који 0$ као званичник у једној држави усрећи, па на више степен госиодства ступи, иди се у свом делокругу боље усаврши, тај одма нлемства тражи. Ја свакоме то одобравам; јер тиме веће насљедство својој деци оставити може. Али од оних, који деце немају, никаква уггДива и звања не траже, и који су потпуно с оним задовОљни, што им ни један влададац света исплатити не може, т. ј. својим чистим срцем и мирном савести — таковима, веруј ми, пдемство и друга звања чине само непридике. Ја можда сам ову ситницу врдо строго и озбиљно пресудио; ади доста да сам због тога, што ту понуду нримио нисам, нашу господу јако увредио, и то ми је врдо жао. Напосдетку се самном свакојако погађати стану, које ме врдо разједи. Ето, виш то беше узрок што сам се сместа спремио и нрестолницу оставио. То је узрок био што ти на твоја писма одговарао нисам; јер ми је тада гшсагве страшио омрзнуло бидо. Зато би требало да си увек на мог иријатеља Ковачића писао. „Таки за тим одем на једно моје добро де сам задовољно и мирно живео. Али одма затим зацело сам мисдио да ме је Бог к себи позвао: јер ме неко време страшна грозница тресла и мућила. За време те болештине већ ми световаху да правим тестаменат, јер говора у како ја изненада умрети могу. И вере ми да су нраво има.ш. Које год у свако доба сиреман није да иред небеског судију весело изаћи може, тај већ рупу на ]>укаву има. Ти ћеш ме већ Ми.швоје разумети што с тим хоћу да кажем.

„Ади ја сиромак дечице своје немам, само неке издалека сроднике, који једва чекају да се за навек смирим, а ти људи понајвише беху од оних, који с новцем управљати не знађаху, т. ј. они знађаху само за интерес, за себе штедети, који пред светом неко одликовање траже, добро се прочастити и што онога лудом називати знају, који од себе више откида, само да другима боље помоћи могу, који заиста иомоћи требају. Ја мишља, људи за себе већ доста имају.. — Заиста ја сам доста деце васпитао, и другим налагао да их васпитају; али сад је нитање, да ди су та деца така, каква би требала да буду? Ади јеет, они сви имађаху рупу на рукаву. Зато овако тај носао свршим; сваком дадем по неку суму новаца, јер мишља да са собом у гроб ниигга понети не могу. Ади на кратко затим оздравим. „Кад сам још болан лежао, они ме дворише којима сам пдачао, и тек онда осетим како би нуисно било себе ради да имадем кога који би ме искрено љубио. Тада сам више пути на тебе помисдио и свом душом зажелео да те опет код себе видети могу; и ти збиља дође. Ја сам те искушати хтео да ли и ти коју рупу на рукаву имадеш. Зато прекупим Липовац, гњездо олупаћа и лењштина, Оад нека покуша когод овај свет исправити, помислим у себи, ако у себи тодико снаге осећа. Ја замодим господина Ивапића за тај уговор, на које он таки нристане, а господин Ковачић огласи у новинама стециште на упразњено место судца, теби поднеее лист, одведе те господину Иванићу, а за даље шта се догодило сам ћеш знати. Ја ти пред очи нисам никад изаћи хтео, што сам хтео да те са свим иознам, да ди ћеш остати онај, који сам желео да до вехса будеш. (Свршиће се.)

Гдово говорено у Земуну на светог Саву 18С9.

Искуписмо се данас у овако лепом броју у овом светом храму, да прославимо спомен првог српског архијепископа и иросветитеља св. Оаве. У срцу се радујем, што вас у овако лепом броју сакуиљене видим ; а и како нећу, кад гледајући на вас, шта и могу друго помисдити: доди, да вас је љубав и иоштовање спрам просветитеља Оаве искунило , и да