Zemunski glasnik

138

ХПпијун. Епизода ;из руске историје. Пред поштарницом мале варошице Невикл}'ека застану кола, у којича сеђаше један млади хусарски ОФицир. Официр ае нињаше да има хитнога посда, јер није се скидао с кола док су се коњи мењали него заповеди те му ^ее чај донесе у кола. Чим попије чај и упрегну се коњи хтео је да пут продужи, кад на је,даи пут друга кола као на ватрени гсрили дојуре. У тим колима сеђаше један ђенерал, који се такође чигваше да има што хитно, јер још отуд викаше поштару, који још имађаше посла око кола хусарскога ОФицира, да му спрема коње. На поздрав нижег ОФицира није се ни одвртао. Поштар примети с' гласом пуним страхопоштовања господир1у , што нагло зактеваше коње, да их сада никако у штали нема него да изволи мало причекати, јер сад ће да дође суруџија, што је одвезао једног путиика до најближе штације. — Ја нећу да чекам ваших умор•них кл>усиња! викне ђенерал љутито. Ево одморних коња! При том покаже на кола у којима је нижи ОФицир седео, и што их баш тада кочијаш потера. — Извинте екселенцијо, иримети поштар. Г. потпоручик је баш пре уггет минута заузео кола, и његов :налог гласи за скоротечне коње. Ја иемоту на се да примим да га задржим. — Онћедачека! викне ђенерал ;заповедничким гласом и загрми кочијашу : «тој ! Кочијаш погледи нерешиво у нутника. — Испрежи! викне му ђенерал у исти мах гласом, који не трпи никаких нзговора. Ја узимљем коње! Официр, који дотле мирно слушаше јер небеше рад да тера комедију, раздралги се суровим гласом ђенераловим, што ни најмање призрења не показиваше, тако да скочи, и приступив ђенералу и са усиљеном мирноћом упита: — Оа каквим правом екселенцијо ако смем питати? — С правом мога чина! продере ее ђенерал на млађег оФицира. Официр коме се образ и чело од љутине зажари, још се једном умери и рекне гласом пуним страхопоштовања: — Част и поштовање вашем чину, екселенцијо, али помиелите да

еам ја пре на поштанску штацију стигао, па сам у праву дакле да се с коњима послужим, што су већ у моја кола упрегнути! — Немам вољу да губим времена у препирању! остави ђенерал гордим гласом таки млађег официра па се опет обрати поштару са повторном заповедношћу, да коње из ОФицирових кола испрегне и у његова кола упрегне. Поштар небеше рад да се у распру упушта, па слегне раменима. Официр коме се у утроби кувало и коме крв све више у лице навали, хтеде још једном да покуша да ђенерала одврати па рекие: — Ја вас молим, екселенцијо, да се још промислите, да мој пут ни најмањег одлагања не трпи, јер су мене са веома важним депешама из Таганрога у Петроград опЈ >авили! — Још ће овај потпоручнички пас главу да ми угреје! викне ђенерал , скочи с кола, стане пред млађег ОФицира и лупи га песницом по образу. Официр посрне, али се одмах поврати, исуче сабљу и жестоко лупи ђенерала ио глави. Подигне се голема вика на месту пред поштарницом. Чудновати глас, да је неки оФицир ударио ђенерала као муња пролети кроз варошицу и дозове исправника, који хусарског ОФицира ухвати и одведу га у судницу. Исправник предузме испит над уапшеником, који је к себи дошао, и ладнокрвно се понашао, и науми после са послушним протоколом да га преда штабу киразирске регименте, што је ту становала. После испита на коме је уапшеник признао да је осуде вредно дело учинио раздражен страшћу што је удар добио, исправник примети ОФициру да ваља да допусти да му се претресу хаљине јер је таки пропис. А то зато што можда има код себе каквог оруђа чим би себи могао квара да нанесе, па би после одговорност пала на чиновника што га је затворио, а није видео да апшеник има код себе штогод чим би покушао да живот себи одузме. Официр допусти мирно да га претресу, а тек онда се узнемири кад му исправник рече да му и хартије преда што их код себе има. — И мој бележник? упита уапшеник са очевидном узнемиреношћу. — И то! одговори исправник. — Бар допуштите ми да подерем лишће на коме саМ записивао своје приватне ствари, и што не допуштам да други видети може.

— То немогу да допуштим! рекне чиновник. Уаишеник међу тим извуче свој бележник као муња брзо отвори, па извади неколико листова из њега. Баш кад је хтео да их исцепа, навали на њ не само исправник већ и пандури што су при испиту били, и један отме од уапшеника хартију. Пандур беше иека грдосија, и њему иснаде за руком да отме поцепану хартију од ОФицира, али се опет могло разумети шта на њој пише. Исправник се љубопитно задуби у њу, јер је мислио да је важна. Он заповеди, да одведу ОФицира, који у несвесном беснилу шкрипаше зуби, па упре очи у писмо али ништа није могао из њих да докучи, већ само ред имена. Што их је ви^ ше новторавао све су му познатија долазила. Многа беху имена официра што у околини становаху, и што су пре у вароши етановали кад је још једна регимента била. — Шта ће значити ова имена? Исправник размишљаваше дуго о томе и падоше му на ум гласови што се разносе о некој војничкој завери. Да ли он кључ тајана, којима нико досад није могао да уђе у траг, у рукама има ? Да нису имена што су на хартији записата имена завереника, са којима је уапшеник хтео лично да се састане? На исниту своме казао је да важне депеше из Таганрога у Петроград носи. Кад успут за Петроград неби могао нигде да сврне, могао би кад сврши посла па се врати , да се сврати у разне гарнизонске вароши и савез да закључи Ове три регименте из које су ОФицири пописати станују између Таганрога и Петрограда на линији, тако да неби имао потребе да свраћа с иута, а да се састане с киме хоће. Исправник науми да тера даље ствар. Он се њихаше у Фантазији сјајнога напретка, које га неби премамило, кад би влади у руке предао замке завере што је тако на далеко раширена. Што је више о свему размишљавао , у толико се више у главу уврћавала Фикса идеја да је завери у траг ушао. Он мућкаше по глави овако: Да ова имена немају никаквог значења заштб би се он трудио даихисцепа? На сваки начин пуна су значаја. Исправник, који се до тада нигда са оФицирима није мешао почне да тражи њихова друштва. Посећаваше гоСтионицу, у коју су обично ОФицири у вече долазили и не про-