Zemunski glasnik

163

се нису ни доносила, а то не с тога што је Аћим био џимрија већ што му је куварица у свом послу била нехатна. Аћим није много нато пазио, већ је пустио да иде како иде; радо је давао на вересију — на кратко, био је добричина и крчмар, кога је сваки поштовао. При том се показиваше гостима издашан у угошћењу и у храни. Кад је поред самовара (руска машина за теј) тако је беседио, да сви гости накостреше уши , а особито кад је почео причати о Питру (Петру великом) , о черкеским стенама или о прекоморским земљама. Жного је знао; а како и неби кад је обишао толике земље и градове. Разуме се да је био вешт и да чашице испија, ито јерадо чинио кад би засео са својим другарима. Међу тим никад није пио одвише већ само ради друштва, наздравивши својим гостима по коју. Особито су му били паклољени купци, нарочито људи старога кова, који не полазе на пут док се не опашу, не улазе у собу док се не прекрсте и који не говоре с човеком док му не назову бога. Па и сама спољашност Аћимова ишла му је на руку: он беше човек висока раста, нешто мало мршав, па и ако је имао много година, није изгледао тако стар. Имао је дугуљасто лице, ведро и високо чело, леп нос и танке усне. Из очију му је вирила доброта; мека и ретка коса покриваше му готово и врат; темему јебило готово ћекаво. Глас мј г је био слаб, но пријатан; у младости је био особити певач, али вбог многих путовања по чистом ваздуху и по зими еу му се покварила плућа; говор му је био врло течан и умиљат. Кад се је насмејао, око очију би му се направиле боре као зраци и то му даваше врло дивни изглед. — Ово се само виђа код добрих људи. Мицао се полако иправилно; понашање му је било особито, као код човека, који је много света обишао, много што-шта видео и искусио. Заиста имађаше Аћим — или Аћим Оемоновић, као што су га у господској кући звали, куда је често одлазио, но недељом после подне свакад — заиста велим имађаше Аћим Семоновоћ све, да буде срећан, а био би и срећнији само кад неби имао једне елабости, што је многе унесрећила, па и њега не промаши. На име имао је слабост к женском полу. Кад се у коју зацопа баш се зацопа. Кад га је која госна погледала, срце би му ре топило као први

енег од сунца. Наш Аћим је већ често патио због својих осетљивих жнваца. Прве године, кад се Аћим населио на друм и ту кућу направио, био је зањат устројељем своје куће, уређењем крчме и хмногим другим пословима, да не имаде времена мислити на женски пол; а кад би му по који пут пало на памет, покушавао је да те мисли растера читањем светих књига, које су га особито занимале, (Аћим је већ за време свог првог путовања научио читати) иолугласним певањем псалама или другим забавама, што су се богу допадале. При том већ узе и своју четрдесет шесту годину — време, кад готово све жинотнб страсти изумиру и престају и кад о женидби више нема ни разговора. Аћим је и сам знао да је глупост о таквим стварима и мислити .... али што је човеку суђено, — суђено. Аћимова госпођа, Лисавета Прохоровна Кунце, беше, као и њен покојни супруг, немачког порекла, родом из Митаве, где је провела своје детинство и где је оставила многобројну и сиромашн^ Фамилију, о којој се она врло мало бринула. Брига о својој Фамилији поста још мања од онда, кад јојједан од њене ^браће пешачки ОФицир у војеци, дође у госте и толико се је заборавио да ју је назвао „(1ч ЈлнпрепшашзеИ" и хтео ју је избити; међу тим јој у вече стаде тепати назвавши ју гадним руским језиком „својом иоштованом сестрицом и доброчинитељком." И ако је текла туђа крв у њеним жилама опет језато Лисавета Прохоровна и као удовица остала као рођена руска племићка. Она је живела једнако на своме пољском добру, које је њеи му^к штедњом купио. Она је тим сама управљала и врло вешто. Прохоровна је умела и најмањи доходак уиотребити користно; место гроша трошила је копјек, а то је баш био и доказ да је од немачког порекла; у свему осталом беше се са свим порусила. У ње је било много дворана а особито девојака, које су обично јеле њен леб. Од јутра до мрклог мрака су дембелисале, ама баш ни леђа да превију. Лисавети Прохоровној беше душа и свет каруце, радо је слушала проношење речи и потказивања. Особито задовољсгво налажаше у томе, кад би јој се ко од њених људи улагивао и кад би јој стао причати како јој је наклоњен, кога би најзад љокнула. Једном речју Лисавета Прохоровна имађаше све

оно, чиме се одликује велике госпође. Спроћу Аћима беше врло милостива; он јој је врло тачно исплаћивао кирију, она се је с њим врло пријатељски разговарала, и позивала га је шта више да јој дође у походе. Но баш у кући своје госпође очекивала је Аћима несрећа. Од служавака Лисавете Прохоровне беше једна од двадесет и нет година, именом Дунаша. То беше дивно створење. Њене црте лица, весела боја лица, густа кудрава коса, живосне граорасте очи, мали затубаст нос , румене усне а особито полу - поругљиви изглед њена лица — све то беше тако да кад те погледи, привуче те. Па и ако је била сирота, опет зато била је горда. Њен отац АреФије је био тридесет година у чину дворонадзорника , а њен дед СтеФан је био слуга једног давно умрлог барона. (Наставиће се.)

Шнлннјл. јСЗК (Наставак.) 18. јуна 1854. Одонел у зачељу неколико регимената стигне у Мадрид. Одмах тог дана сукоби се са потером коју је сам војени министар Блазер предводио. Али за неколико дана стање ствари није се променуло. Тада изиђе прокламација Манчанера у којој је захтевао да се кабинет збаци, краљичина мати отера, да се устав од 1837. поврати, и да се народна војска опет наоружа. На овај позив у једно исто време дигну се све готово знатније вароши у Шпанији. Покрет се преобрати од војничке побуне у општу револуцију. Свуда се побра-тише чете с народом само у Мадриду дође се до барикадске борбе. Народ навали и запали двор христинин, која својој кћери у престолни дворац утекне. И министарске куће народ упали , а министри са претседником спасоше се бегством. Сад влада покуша да склопи министарство полак од модерадаваца (умерењака) а пола од прогресиста (напредњака) под претседништвом херцога Риваског. Но ово министарство мораше само један дан да траје под туком борбе и док су куршуми летели на дворац изабелин. Тада влада у помоћ позове Еспартера, који покуша да склопи министаретво под претседништвом старог прогресијанског ђенерала Сан Мигујела. Овај избор беше народу по вољи. Али ђенерал не беше близу. Пошљу по њега 40.000 људи који га са ускликом доведоше у тријумфу. Еспарте-