Zemunski glasnik

186

Самртна прссуда. (Од М. Јокаја.) (Наставак.) Књиговођа је задржи. — Роепо , таковог као што сад изгледа, несмете га нипошто видети. Лице му је размрвљено, тане га је страхотно нагрдило. — Тане! повиче она — дакле је убијен ? — Сам се убио, госпо. Нашли смо норед њега и самокресе , баш оне исте нгго их је јуче напунио изговарајући се, да се плаши разбојника. — Боже милостиви, шта ли гаје натерало? — Узрок је, на жалост, сасвим јасан. У писарни на столу нађосмо отворене све књиге. Иивентари и биланција, што ихјесам својеручно потписао, сведоче да је у последње време, кад оно папири јако падоше, већи део свог имања изгубио , па би за кратко време морао пасти. Анђелија покри своје лице рукама, са кога нестаде самртне бледоће , да га румен тешкога стида облије. Када опет к себи дође, запита га тијим гласом: да ли се то нрочуло већ по граду ? — Госпо, самртни се глас брзо рашчује. — Нисам то мислила . . . оно друго што доцније споменусте, рече му оборивши очи. Помисао та већма је потресала , беше јој страшнија него еама смрт. —■ То је још тајпа. — Спалите ону биланцију; продајте сав мој мираз; ево и у овом сандучићу имам нешто мало , покуките све и намирите потпуно све кредиторе који се пријаве. — Госпо, држим да сам дужан, пажљивом вас учинити на ту жалосну околност, да се стање г. Монее-а тако смањило, да ће му се поверител.и тек са жртвовањем ваецелог вашегимања једванамиритимоћи. — То пишта не чини. Човек без боганггине може живети, али без части никако. Нека свет никада не дозна, да ми се муж због тога убио што се сиромаштва поплашио. Ако вас ко за узроке његовог самоубијства запита, одговарајте им како знате; реците да су га иородичНе околности на то шшеле. Недшјче II и мене штедети, кажите да сам невал.ала, да сам му неверна би'а рециге ,ча пгго, само ми част мужев.веву енаеите! Књигоиођа јецајући клече пред иоге те нееретне жене, узе је зд

руку, поли је топлим сузама и тужним речма поче јој се заклињати, како о њој никада таково што изрећи не може, како би му морало срце пући. И Анђелија не могаше више да санлада буру тужних осећања. Поерћући приступи столу; потоком јој сузе из лепих очију потекоше, дршћући узе сандучић с дукати, пружи га књиговођи а од силне узбуђенос-ти једва се чути могло, кад му је рекла: — Узмите ово г. Арнолде, и будите добри, оставите ме саму. Иотом јој глава клону на јастучић, даде боловима маха и поче горко плакати. Арнолд прими сандучић, пољуби је у руку, и врати јој пиеамце, што на дукатима беше. — Ово не треба да носим. И Анђелији се опет указаше оне тајпосне речи: „Ово је за дане беде и нужде . . . одважност и нада на бога. Тонер." Предаде се својим мислима. Те тајне речи однеше јој душу у неизмерне даљине. Мисли јој се отимаху у бескрајност и што је више мислила, све то већма јој евака мисао црња, тамнија биваше. III. Анђелија остави свој прекрасан етан, што га до тада имаше у улици баш1 [Јопогс и преои се у некој малој кућици рибарске улице, да траје дане свог бедног жића. У једно и исто доба осиромаши и удовицом иостаде. Две је невоље на једанпут притискоше. Али је она великодушна била; еносила је тугу и нуђу саевим трнљиво без сваког рогггања. Па и туга и нуђа још не беху доста. Овима се иридружи још једна невоља, какве судбина само на своје изабране спушта, само за велике и необичне душе чува, као да би их с тим казнити хтела, што се уеуђују , да узвишенији и јачи међу другима буду. Оамо мало, па ћемо дознати каква је то несрећа енађе. Мало по мало оставише Аиђелију сви еродници и пријатељи. Наноелетку би готово еаевим осамљена оетала, да не беше једног пријатеља, који је сваки чаеак, што му елободан остајаше, код н.е пробављао, који је трудио се да је поутеши; прошлос-т јој је најитрвијим бојама? вајао, а будућпост јој лену, веселу нрорицао. Тај човек беше Арнолд, верни књиговођа покОјног јо, мужа. Арнолд је обично у ирвим чаеовима вечери к н.ој долазио, јер ј у

тада и поеао доиушташе. С тим се више изненади, кад једво пре подне зачу, да јој неко ва врати закуца. У улазећем не виде она Арнолда са вевиним осмејом и учтивим уоздравом. Место тога указа јој се један елегантан госиодин са веома поверлшвим поздравом. Анђелија га не познаде одма. Грдна провала раставила је давно већ од оних кругова, у којима се Телард бавио. Као што рекосмо то беше Телард и она га тек по дужој почивци иознаде. Позове га да седне а из погледа јој је вирило, како чека да разговор заиочне. Телард се приправио за свој говор, иривуче столицу ближе госпи, седе и иосле неки обични церемонија започе говор. — Госпо, држим да вам 1е бол већ толико утишан, да би се смело с вама о нечем разговарати, што вам неће осећања вређати, неће вам сузе мамити. — Госиодине, што ми душу тишти, то сама сносим. Јаде своје нисам никоме казивала, дакле не могох никоме ни бити на терету. Можете о свачем говорити. Можете ми нрошлост додирнути, а немате ее бојати, да ћу вам мучним и жалосним сцепама доеадна бити. Телард иогледа унаоколо по соби ; беше то малено сиротињско обиталиште са етарим, отрцаним покућетвом. — Ви живите овде у врло иотребитом и оскудиом стању. — Може бити, али ја сам с тим задовољна. — Али ви имате још добрих нријатеља, који би вам еудбу сасвим предругојачити могли. . . . — Верујем, оћу да верујем, да их још имам, али држим за еасма излиишо, да евојим иријатељима на терет падам, на тако им и недам новода и узрока, због којих би црвенети могла. — Но ви сте још млади, госпо! — И живећу можда још дуго. П не чезнем баш још за старошћу. — Па могли би се још једном удати. . . . — Од тога ће ме, држим, довољно МОЈа СИрОТИЊа сачувати. (Наставиће се.)

Мој нријател. Гарибалдовац. (Свршетак.) — Приповедајте ми шта хоћете, рекох му ја, никако неверујсм да ћете свога ђака да изгубите. Сад он огпочне своју повест. — Ја ее зовем Тп лијо Фами, иремда сам овде као Гашиаро Форти