Zemunski glasnik

195

Му најмилији призор, највека радост, н г. Дувао је толико гласа етекао, да сј такове партије обично њему предаване. Најзнатнији правдобрани целогПариза похиташе да лепој удовици своју услугу укажу. Али она све понуде захвално одбије и изабере си за браниоца једног скромног грађанина г. Арнолда, некадањег књиговођу њеног пок. мужа. Народ је сравњивао оба противника и наравно морао је жадосно главом дрмнути. Један беше оштроуман правник а други сиромашан књиговођа без познавања грађанског закона, без умне досетљивости, без вишег знања. Борба изгледаше далеко неједнака. Многи су удовицу Монсе жалили, и опет сви тврдо држаху, да ће Арнолд морати подлећи. На дан судске расправе слегао се силан народ у дворану поротничку. Не само обична за слушаоце одређена места, не само галерија и предсобља него и саме улице беху испуњене радозналцима. Поротиици заузеше своја узвишена седишта. Први се појави државни тужиоц у званичној одећи и поздравивши умиљато своје позна нике, седе достојапствено и измерено на своје меСто. На другој клупи седеше сведоци, који плашљиво крадимице један другог пох^ледаху. Само још два нразна места стајаше, што беху одређена за уапшеницу и њеног браниоца. Изненаднаузрујаност светине, што око врата искуггљена беше, казивала је да најважнија личност долази. Погледи свију управише се онамо, откуда се долазак онтуженице очекивао , и када се народ раступи и слободан пролаз средином начини, опазише сви јунакињу ове драме госпођу Монсе. Учтиво али врло достојанствено ступаше она помеђу забленуте светине, што јој се одважног судби својој оданог лика не могаше доста да нагледа. Истина г. Монсе беше сад нешто мало блеђа но обично, али бледока та не беше след подлога страха, него израз велике надземне душевне мирноће. Судија јој показа место; она седне а на лицу јој се ни најмањи знак страве, пи мајмање обелеилје гадног бестиђа не виде. Седела је, као да и не види силну светину што око ње стаја. За њом је дошао мајушни неугледни брзцитељ њен г. Арнолд. Кад опази да са свију страна поГледи у њега упрти беху, ноцрвени

до уншју и тако се збуни, да ни председника, кад мује овај столицу понудио, не разумеде, те га мораде један од званичника месту одвести. Само сбог те мале забуне и неумешности управи се већ јавно мњење против њега. Кад се поротници заклеше даде председник јавном тужиоцу знак. Овај га разумеде и устаде, узе од свог писара нужна писмена, окрену се судијама и пође да говори: — Штована господо , племенити поротници! Ја, Армонд Дувао , у својој званичној дужности као јавни тужиоц, дижем овим тужбу против г. Монсе, због недеља, што га је на своме мужу г. Гвиду Монсе-у произвела, што га је мучки убити дала. Анђелија зажмури, а из груди јој се оте дубок, тежак уздисај. — Г. Монсе-а сви добро познавасмо , сви га волесмо- Једнога јутра нађосмо га у његовој писарни мртва. Млоги те грозне ноћи могоше у спомењеној писарни два пуцња чути, а има их који потом спазише, где је на задња врата изишао неки човек, који се управо кући уаишенице упутио и приспевши тамо, послужитељу један сандучић пун жутијех дуката предао. Сутра дан пуче глас , да се трговац г. Монсе сам убио. Писарна му је одма забрављена а имање му се међу поверитеље поделило. С почетка том гласу поверовасмо, премда још онда млогима та смрт подозрива изгледаше. Монсе не остави по себи ни једне једите врстице, која би нас о његовом загонетном убијству известити могла. Папири му се нађоше у највећем реду, кредит му беја неисцрпим а личност оиће поштована. А притом нико не мога да појми да му се у писарни ни пребијене мангуре готовине не нађе, што зацело ни најмање у прилог његовог самоубијства не говори. Овоме се прикључи још и исказивање лекарско, да г. Монсе не бегпе у стању оба метка избацити, јер је већ први самртно порадио. Подозревање то прели се готово у извесносг, и кад се још за чудновато понашање удовичино дознаде, кад се дознаде, како је она све и сва употребила, да ствар прекрије, како је своје сроднике, што се о мужевљевој јој смрти распитиваху , одбијала , како је најпосле сасвим је нестало , беше већ крајње доба да се ствар судским путем подробно извиди. Из исказа сведока јасно је, да је г. Монсе убијец, јер је после убијства неки човек из иисарне му изишао, а отуда кући оитуженице отишао и

овој један сандучић с дукатима донео; јасно је, да је г. Моисе овај цео случај не само претајала, но још и свима својим забранила, да јој о томе никад више не сномињу . . . — Молим, прекиде га председник, нека се сведоци најпре закуну. Потом буду сведоци један за другим доведени и преслушани. Гдегод се у њиховим исказима оптужена додирнула, запитана је: да ли има што да примети. Али она је ћутала и само клањањем своје одобравање ИЗражаваше. (Наставиће се.)

Крчма на друму. Приповетка Ивана Тургењева.

(Наставак.) Сутра дан рано пође трговац на пут са својим другарима. Авдокија је још спавала. Аћим иснрати путнике до воденице, јер имаде тамо нека посла. Кад се кући вратио, нађе он своју жену већ обучену, али не саму. Синоћни онај младић, Наум, беше код ње. Они стајаху код астала до прозора и разговараху се. Чим опази Аћима, Авдокија изађе из собе. Наум рече да се је вратио с тога да понесе рукавице, које је његов господар на клупи заборавио и он тако исто изађе из собе. . . . Ми ћемо сад читаоЦу казати, што ће мислим и он погодити, да се је Авдоћија у Наума страсно заљубила; зашто је то тако брзо било, тешко је протумачити; тим теже што је она до тада беспорочно живела, не гледајући на многе прилике, којим би могла брачну верност нарушити. ДоЦније, кад се рашчуо њен сношај с Наумом, важило је то за свршену ствар и држало се утврдо , да јој је Наум бацио оног истог вечера чини у чај (у ово руски народ тврдо верује) — и заиста Авдсгкија с дана на дан блеђа и невеселија биваше. Наум опет дође у Аћимову крчму, заједно са својим старим нринципалом; после три месеца дође он сам са својим сопственим еспапом. Сад изађе глас, да се је Наум ту негде у околини населио и од тог времена, могао си га готово сваке недеље видети, где тера по друму евоје шарене таљиге, са два округласта х«оњића. Међу тим ни међу Аћимом и њим небеше бог зна каква пријатељства. Аћим га је држао за поштена и вредна младића. Да се је Авдокија у Наума заљубила, то ни у сну није помислио, и поверавао јој се као и пре. Тако прођоше опет две године.