Zemunski glasnik

196

V. Једног летњег дапа после подне око једног сахата' шеташе се Лисав^та Прохоровна по својој башти, која беше по немачки уређена. Лице Лисаветино је било жуто и збабљано, не гледећи на средства, којим се трудила да остане лепа, на црвенила и белила. На глави имађаше бео летњи шешир а у руци ношаше кученце. Оукње јој шуштаху од силног крутила; ситним корацима иђаше она по једној путањи. Но наједаред испаде пред гву стара наша иознаница Кириловна и рече јој да ју неки трговац из Б . . чека, који је дошао да се с њоме о некој важној етвари проразговори. Кириловна се обрадовала што јој је госпођа тако наклоњена, и шта више од скора јој је госпођа дозволила да може носити белу капу што јој даваше особити изглед. — Трговац ? запита дама. Шта ће са мном? — Не знам милостива госпођо, одговори Кириловна умиљато - - чини ми се да хоће да купи нешто од вас. Лисавета Прохоровна врати се у своју собу и пошто је села на столицу, заповеди да уђе тај трговац из Б. Сад уђе Наум, поклони се , па стаде до врата. — Чујем да желите нешто да купите од мене, рече Лисавета Прохоровна (помисливши у себи: сила га убила, ала ти је леп овај младић!) — Јесте, милостива госпођо. — Па шта би сте хтели? — Кад би ми хтели продати вашу крчму. — Коју крчму? — Ону на друму, не далеко одавде. — Али крчма није моја већ. Аћимова. — Та како није ваша кад је на вашој земљи. — Јест, заиста је тако; земља је моја, али је крчма Аћимова. — Па добро. Дакле да ли ми ју можете продати? — Та како ћу продавати туђе добро ? — Али ја ћу вам добро платити. Лисавета Прохоровна поћута мамо, на опет поче: — Та за бога не питајте мене, већ Аћима, то је његово. — За механу, и за зем.виште на комр је , даћу вам две хиљаде рубал.а; Две хиљаде рубаља! то је врло мало одговори Лисавета Прохоровна. — Права цена. — Јесте ли се о том с Аћимом разговарали ? — Што, милостива госпођо? кад је земља ваша. — Ама за бога , ја сам вам већ једном казала. Заиста ми је чудно, да ме не разумете. — Зашто да вас не разумем милостива госпођо? ЛисаветаПрохоровна погледа Наума , а Наум опет погледа Лисавету Прохоровну. Тада Наум опет поче: — Оад милостива госпођо , шта би ви имали с ваше стране да предложите ? — 0 моје стране .... Лисавета Прохоровно мицаше се на сворј столици тамо амо — Прво, већ сам вам казала, да је две хиљаде рубаља мало, а друго .... — Па ако хоћете милосгива госпођо, да додамо још коју рубљицу. Лисавета Прохоровна се подиже. •— Видим, да ме ви још не разумете. Ја сам вам већ казала да ја оно земљиште не могу продати. Онда би Аћим за то против мене подигао парницу. Наум се насмеја. —• Оад милоетива госиођо , ако вам се допада - додаде он сажињући раменима . . . Молим за опроштај. Поклони се и мету руку на браву. — Почекајте још мало, рећиће Лисавета Прохоровна. — Она зазвони и долети Кириловна: — „Кириловна преправи за господара трговца чај." Наум се још једаред дубоко поклони и оде са Кириловном из собе. Лисавета Прохоровна прође мало по соби и опет зазвони. Оад се лојави један дечак у козачком руху. Опа му заповеди, да зовне Кириловну, која после неколико трепутака дође. — Је си чула, поче Лисавета Прохоровна усиљеним осмејкивањем, пгга ми предлаже овај трговац; заиста је неки чудновати човек. — Не знам ни о чему милостива госпођо. — Хоће дакугшодмене Аћимову крчму. — Па зашто не? — Зашто не! шта би онда казао Аћим? Ја сам му то уступила. — Али милостива госпођо , зар није ваша земља? — За бога Кириловна, како можеш тако говорити! Лисавета Про-

хоровна извуче мараму и усекну ее грчевито. . . Шта би Аћим. . . Он је крчму за своје сонствене паре сазидао а мени за плац платио. — Аћим .... који је толико уживао .. . и све вашом милошћу. Што год има све је ваше! И мислите милостива да он није стекао лепу суму новаца? Могу вам се заклети, да је он богатији но ми сви. Зашто да он боље живи од осталих ваших робова! Чиме је зарадио пара? Зацело тим што сте му' допустили да кириџија. Он је тако лепе паре зарадио. — Радо би допустила; али опет не могу . . . како би могла његово добро продати. — Зашто га Неби смели продати[? Продужи Кириловна — чини ми се да се је добар купац нашо - дозволите ми да вас упитам колико он даје. — Две хиљаде рубаља и још нешто, проговори Лисавата Прохоровна тихо. — Даће више милостива госпођо, кад је одједаред дао две хиљаде. А с Аћимом се намирите . . . . он ће вам бити благодаран. — Наравно да се ја морам с њим поравнати. Али Кириловна ја немогу то добро продати. И Лисавета Прохоровна иђаше тамо амо по соби. Молим те не говори ми више о томе . . . наљутићеш ме. Кириловна не гледећи што јој је госпођа забранила говор, онајеносле тога још по сахата о томе говорила, за тим се врати Науму, Који међу тим, сеђаше код свог чаја. Шта имате да ми кажете, моја високоштована, рече Наум Кириловни, док своју празну шољу мету на служавник. — Имам вам одговорити , да вас милостива госпођа чека. — Повинујем се, одговори Наум. Он устаде и оде с Кириловном у госпођину собу. Врата се иза њих затворе . . . Кад се најзад отворише, Наум се дубоко поклони па изађе из собе натрашке. Продаја је била већ свршена. Аћимова крчма беше сад Наумова, коју је куиио за две хиљаде и осам стотина рубаља паиира. Погођеноје да се продавни контракт брзо нанише а да се ствар до згодног тренутка држи у нотаји. ,.Добро је, мишл.аше Наум, кад се нопе на своје таљиге. Увек сам срећан. (Нас. [•акп&е се.)

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова нечатња у Земуну.