Zemunski glasnik

102

Самртиа пресуда. (Од М. Јокаја.) / (Наставак.) Г. Дувао устаде и замоди председника, да му допусти, да оптуженици нека питања стави. Анђелија се подиже и управи свој хладан и миран поглед на држ. тужиоца. —• Да ли познајете, госпођо, човека што вам је оне ноћи сандучић са дукатима оставио? — Не познајем га. — Неможете ни подозревати на кога ? — Ни најмање. — Није ли то чудно, поче Дувао окренувши се судијама, да нас човек, кога и не познајемо , за кога иезнамо ни да је жив, са сандучићем дукага изненади. Читаво би био готов, да случај овај невероватним назовем. — Ја сам само истину говорила. — А познајете ли ово госпо? рече јој брзо и подиже неки поклоиац, под којим се кроз једно стаклено окно полу размрвљена човечија глава смотрити могла. — Милостиви Воже, шта видим? повиче Анђелија и окренувши се судијама рече им пребацујућим изразом: господо моја , то није лепо, није правичпо, да једну слабу женскињу таковим сретствима плашите, то је грозно . . . — Умирите се, госпо, дода председник, лубања ова није донесена амо, да вас плашимо с њом, него има да служи као неки Согрпз (кНсб, што ће само стање етвари да осветли, и само начин, којим вам је г. држ. тужиоц показа, учинио је тако етрахотаи у гисак на вас. Но утисак тај долази нам сасвим природан и ни најмање против вас не говори. Лу. '.ња ће опет да се покрије. Дувао гледаше победоносно по слушаоцима и захтеваше хладним но озбиљним гласом за уапшеницу казањ, коју закон онима прописује, што свога мужа убити даду. Тужиоц и оптужена седоше на своја места. Мртва тишина владаше ио целој дворани. Анђелија склопи изнурено очи; осећала је, да је нико одбранити не може, али је и знала да је правда и истина нигда осгавити неће. Нама , који смо у све тајне овог кривичног случаја посвећени, можда ће у очи падати, што се у слушаоцима тако мало симпатије према лепој уапшеници налазаше, али то није чудо. Публика не знађаше истиниту страну тога дела и гледала

је у Анђелији само једну просту грешницу, а она мирноћа што јој целим створом владаше сматрала се за јогунство, онај страх при угледу размрвљене главе за глас нечисте савести. Прсдседник позове Арнолда, да у обрану оптуженице што учини. Арнолд се диже и ступи неколико корачаји наиред. Кад поче да говори, глас му беше без икаква израза, сметен, лице бледо и огледало највеће узрујаности — више је личио на онтуженог него на бранитеља. — НГтована господо, нлеменити поротниди! Принуђен сам да вам слабост своју отворено признам, и с тога вас за мало призрења умолим, — ја нисам правник, нисам ни говору вичан. Ја познајем само истину и ту вам хоћу да расветлим. У том тренућу погледа на Анђелију и када га зрачак хвеног великог живог ока погоди , било му је, као да га је какав непознат невидими дух убузео; смело и одважно окрену се светини а на лицу му се самопоуздање огледаше, и иоче сасвим другим поузданијим и јачим гласом да говори: — Штована господо, племенити поротници ! Анђелија Монсе тужена је због најгрђег злочина, криве је да је свог мужа убити дала. Али вас умољавам , поштована господо, судите по ономе, што здрав разум човечији, непомућена свест и осећајуће срце говори, а не по варљивој сенци; судите да ли је могуће, да ли је вероватно , да женска једна која се најнепрекорнијом прошлошћу поноси. која невољнима добротворка беше, која ником ништа на жао не учини, која ни мање погрешке својих суграђана не познаваше; да ли је та женска , питам , могла свог мужа убити дати; мужа, за кога је једино живела , за кога би и еаму смрт вољно иретрпела? Шта бије на то навело? Онаје свог мужа љубила, као што и он њу љубљаше; губитак тај уцвелио је за вавек. Наиротив господар Монсе имаше довољно узрока, да себи живот одузме и са тим узроцима, госиодо моја, хоћу да вас упознам. Арнолд погледи на Анђелију, која у та] мах гласно уздану. — Нећу покојника штедети, јер треба живу да избавим. Р. Монсе не беше у оно доба, кад се проклети умишљај да себи живот одузме у дело приведе, више онај трговац еа неограниченим кредигом, за кога га г. тужиоц издаје. Него напротив беше он осиромашио и морао би за дан, два Фалирати. Он је сам евоје-

ручно биланцију зготовио, која в том најјасније говори, Кад сам тајну ту оптуженој открио, замолила ме је, да целу ствар прекријем, да биланцију спалим, да и само њено сопствено имање на намирење свију поверитеља употребим , како би јој име мужевљево чисто и непрекорно остало. Ако би когод за узрок смрти му распигивао, бедите мене, кажите ја сам свој несрећи крива — тако ми она говораше. Али ја то немогох чинити, ћутао сам кадгод ме је ко питао, но биланцију нисам спалио него је сачувах, слутио сам да ће још доћи време , кад ће од велике помоћи да буде, и ево вам је сад подносим да је испитате. Судије узеше пружено писмено у руке , прегледаше и иепиташе га тачно, а са лица им се видело да му се о ваљаности уверише. Арнолд продужи свој говор: — Највише терети оптужену исказ лекареки, да онај што је први куршум избацио није никако могао и по други пут пући , да је дакле г. Монсе убијен. Али господа декари заборавише на једну окодност. Зар није могао покојник оба куршума уједанпут у једном истом тренућу у чедо сасути? Одобравајући жагор међу едушаоцима беше награда тој тако сретној досетци. — Зашто г. Монсе ни речице о узроку свог самоубијетва писмено не остави, на то, држим, најјасније одговарају закључени рачуни. Притом сдободан сам да приметим , да то ништа чудно није, што онај, који сам ееби живот одузима, у последњпм моментима свог живота не спише оно, што га је на толи ужасно дело нагонило. Искуство сведочи да ти случајеви нису баш саевим ретки. Сетимо се само оног младог Галона што се угушио, колико је имао суд муке и труда, да му еамо имена дозна, премда самоубијетво констатовано беше. Па онда можемо ли и захтевати , да човек у тренутцима када ее руком за смрт маша , јаено и бдређено евоје одношаје напише? Зар ее не вели, да је еамоубијца у поеледњим моментима живота евог ван памети ? Може ли дакде ту бити питања: зашто ово или оно учинио није? — Писмено што пред вама стоји ноказује, зашто се код г. Монсе-а у готовиии ништа не нађе по извешћу у биланцији издао је дан пред тим сву своју готовину. Г. Дувао климаше главом, као да с тим суседима евојим рећи хтеде, да према свом противпику већ поштовања осећати почиње.