Zemunski glasnik

218

Самртна просуда. (Од М. Јокаја.) /' (Свршетак.) Сутрадан буде Анђелија наново пред суд позвана. Њен стражар, што је еа највећом пријатношћу према њој поступао, рече јој унапред, да се један нов сведок пријавио. — Лажан, рече му на то Анђелија. Кад ступи у дворану пађе је сасвим умерено напуњену. Л>уди је сажаљеваху и не хтедоше јој зла и бола очима гледати. У том новом дошавшем сведоку познаде она одма господ. Теларда. Погледи им се сукобише. Апђелија погледа свог противника ладно и презирући а поглед тај истера му сву крв на образе. Телард се најпре закуне и онда започе свој сведочки исказ: Ја се зовем Херман Телард, то је оно ис.то име, што је у писму господара Монсе-а са почетним писменом обиљежено. Ја сам г. Тонеру саветовао да г. Монсе-а убије, ја сам му и помогао да то изврши; први метак избацио је он а други сам ја. Госна Монсе л>уби Тонера већ изодавна. Стајала је с њим у таком сношају као и са својим мужем, па и сад му је верна, и пре ће умрети што ће га издати. Свака реч тог човека беше сушта истина. Савеет ми недаде дал>е мира продужи Телард — тајна тог мог преступа начинила ми је живот несносним, морадох признати. Ја сам преступник, очекујем своју осуду, са чежњом очекујем смрт. Сад се претседник окрете Анђелији и са гласом, у ком ее неко дрктање приметити мога, рече јој : — Имате ли, да што у своју одбрану наведете? — Немам ништа — одговори она. — Ви дакле изричете, да су искази овог сведока истинити? — Он је лагао, али ја нећу више да се браним. Судије ее повуку у побочну одају. После по еахата указаше се онет. Са осам гласова противу четири проглашена је оптуженица за „криву." При изјави те пресуде изгледаше Анђелијино лице као преображено, као каквом небесном светлошћу обасуто. Она баци само један узвишен поглед на светину, што у њу .- и,аше, и поче са свим лакше да дише, Све беше дарнуто, Арнолд се онесвешћен стропошта на тле. Апђелија му нритрча, покушаваше дл га к себи поврати, а са својим I

дивним молелим погледом хтеде наоружаним момцима, што око ње стајаху, рећи, да по лекара иду, да се набаве лекови, од којих би к себи дошао. И сви се дивише, сви са знацима највећег чуђења погледаху ту жену, што се са животом својих ближњи занима још и у оном тренутку, кад смрт своју неумитну косу за њеним сопственим животом пружа. VI. Дан, када ће је ногубити, беше већ ту. И кад се гомила светине у дугим поворкама упути губилишту, наједанпут се ве.ва непогода подиже, беше као да се небо на земљу срушити хтеде. Снажна ветрина скидаше кровове са оближњих кућа и бацаше на главе сакупљене светине. Црни и густи облаци покрише цело небо, и тек по каткад засија се V том мраку искривудано севање муња. И док су тако громови тутњили и олујина беснила, чули су се прекидани гласи бубња, са којима осуђенике последњи пут ка вечитом месту пратише, а при просијавању муња мога се и дуга поворка приметити; посреди ње еудија, свећеник и два осуђеника окружени силном војском. Напред носише два готова мртвачка еандука. Кад стигоше до близу места, где ће им се пресуда да изврши прођоше то двоје осуђепих једно поред другог. — Још има времена ■— рече Телард шапућући Апђелији, — још и сад те могу спасти. Кроз један сахат сам мртав а и ти си изгуб.вена. — Обрати се богу неваљалче одговори му Анђелија — спаси само евоју душу а не мој живот. Телард се окрегесвећенику и исповеди се, пољуби часни крст и брзим корацима попе се уз степеницу и поче се свлачити. Сад Анђелија дозове к себи свећеника и пришапута му неколико речи а овај одма оде судији. Громови грмише, ветрииа је беснила а при светлости, што је муње просецајући тмасте облачине даваху, мога се облик мушког осу!)еника смотрити, како баги пред гиљотином клече. Погледи му беху страсно у Анђелију као заковани, која је бледа дркћући поред ужасие те справе стајала. У тај мах страхотно загј>ми, муи.а еевну и полети готово усиравБепо од облачне виеине к земљи те се тако мога за неколико секунда ::лаво небо гледати. I

Глас судијин зачу се: — Извршење пресуде за другог осуђеника одлаже се за даље. И Телард у тај пар баш пусти потресајући врисак. — Чекај — хтеде рећи, али нож му се на врат спусти и последњи слог могао је сад само у другом свету изрећи. Јака киша поче се на главе сакупљене светине изливати, која се истим оним путем у град поврати, којим је и дошла. Сутрадан изабере се нова порота из сами - госиођа. Дванаест госиа изабрани из најпоштованији породица вароши, сачинаваху суд, што је о судби Анђелијној имао да решава. Пресуда, што је тај суд после прве седнице донео беше, гласила је: Госиођа Монсе налази се у благословеном добу. Док се не породи, несме се самргна пресуда на њој извршити. Веше већ близу време, које ће очекиваном детету живот а матери својој смрт да донесе, Једнога дана доби Анђелија сасвим изненадну и неочекивану посету у лицу г. државног тужиоца. Г. Дувал је позиваше, да своју кривицу , које ради умирења своје савести, које из поштовања према закону, иризна. Судбина јој се сад ни поправити пи погоршати неда , говораше он — умрите дакле барем у признању и кајању. — Ја умирем невина — беше Анђелијин немаран одговор. — Добро. Видећемо докле ћете ви своју мирноћу одржати моћи. Одите замном. Она оде за њим мирно и готово равнодуишо. Ишли су кроз један дуг ходник и кад га пређоше отворише се једна мала врата и они беху у судској дворани, која опет силном светином напуњена беше. Сви управише очи на Анђелију. Војници је одведоше па сред дворане и на један миг претседииков изађе јој одједанпут неки непознат странац, кога дотле не могоше спазити. Имао је риђу кврчасту косу, плаве наочаре и врло риђу округлу браду. Странац тај уздркга у целом телу кад опази осуђеницу. Анђелија га ладно и немарно посматраше, лице јој остаде мирно и бледо као мармор. — Познајете ли овог човека ? вапита је претседник пе екидајући с ње очију. -■ Нисам га никад видела, одговори му Анђелија. — Нимало се не меп.а , шаптаху приеутни, да дивног нрисуства душевног .