Žena i čovek : pripovetke

АГНЕЦ БОЖЈИ 129

бивши морнари, причали су о болнима у иностранству чудеса.

— У њима — говораху они — могу човеку да сашију одрезану ногу, испуне исцурело око ит. д.

Мара је васкрсавала. Ни страх мајчин, ни забринутост рођака нису јој могли сметати а да не буде радосна. Она је сва сјала од радосног расположења. Њој је изгледало, она је осећала: да је ово за њу пут спасења. Она је потпуно била сигурна за то, и ништа је није могло заплашити. Кад су већ били да се крену и мајка јој пала око врата, сва у сузама, управо наричући, она се готово смејала, молећи је, да не брине, да она зна да ће све бити добро.

Онда се Иван и она кренуше, праћени од читавог села. Мара је махала све до последњег завијутка откуд се село још видело, а онда мирна, насмејана, скупи се у седлу мазге и, узастопце за Иваном, настављаше свој пут добровољног мучења.

Они су ишли, као увек, ћутећи.

Кад су стигли у варош, повратише мазге кући и одоше на обалу на пароброд, који их је имао да преведе на копно.

Море је било мирно, као стакло, сунце се просуло преко сартија и јарбола. Галебови, крештећи, облетаху око лађе, очекујући делове хране да их проспу у море. Њихова крива крила изгледаху као неке криве оштре каме, заринуте у њихова ребра.

Мара их је гледала и не мислећи на њих. А кад јој је то додијало, онда се дигла и отишла према кљуну брода, да гледа, види ли се варош на копну. Мореуз између два острва, којим су морали проћи, учини јој се као нека чаробна врата обећаног града среће, која се пред њом потпуно отвараху. Из далека, сва у сунчаној светлости, поздрављаше је сама варош.

Мара је једва чекала да стигну, да се искрцају, да би се што брже свршило оно што мора да се сврши. Понеки пут јој се чинило: да лађа