Žena i čovek : pripovetke

2 СИБЕ МИЛИЧИЋ

исповед (најчешће Дон Стипе), није више пута хтео ни да их „саслушава“, већ, чим би се пред исповедаоницом појавиле, дочекивао би их са једним благим осмехом и уздигнутом руком на благослов и опрост од свих њихових наивних грехова, које су имале на исповеди да кажу.

Тако су ове две добре сестре, својим чедним животом, својом побожношћу, биле примером целој својој варошици, која, због многих морнара и капетана, није била баш на гласу неке најбоље хришћанске вароши, јер су, ноћу и дању, као бомбе, трештале псовке њеном обалом, њеним уским улицама, особито кад су стизали пароброди па се морало искрцавати и укрцавати много животних намирница и разних производа.

2

Отац Марте и Марије (већ покојни) бејаше, по занимању, капетан. Путовао је на великим паробродима по Далеком Истоку. Умро је негде у Кини. Мајка им је умрла још пре њега, заједно са последњим дететом; при порођају. Тако су оне, још као деца, остале сироте.

Имање им бејаше велико и лепо. Кућа им је била права палата, стара, племићска, са дивним бифорама и трифорама, и једним дугачким балконом са тридесет ступића, украшених расцветаним коринтским капителићима. Могле су живети „бесно“, господски, а оне се повукоше у своје лепе собе пуне ствари са Истока.

У својој кући не примаху никога, нити кому одлажаху. А кад су и одлазиле, беше само у посету цркви.

С тога је и изгледало, да Марта и Марија немају никакве везе са свим људским догађајима око њих; да се оне потпуно одрекоше сваког животног задовољства, и да, од целокупног живота, очекују само мир и могућност будућег блаженства обећаног, за добра дела, на небесима. Обучене увек