Žena i čovek : pripovetke

132 СИБЕ МИЛИЧИЋ

"у кућу. Лекар се одмах спреми, опра руке и започе преглед. Требало је извадити дете.

Тиха, острвска ноћ била је пала мека више села, „доневши безбројне звезде и песме младости сеоске које одјекиваху од камених кућа села.

Далеко, лајаше неко псето. Негде у близини „лупише нека врата. Мир.

Полако се погасише сви прозори. Свуда затим тишина: мукла, нема, сеоска тишина, испрекидана “само, кадикад, оном далеком песмом и оним лавежом. Иван је побегао из куће. Сакрио се испод док"сата, да не чује Мариних крикова, судбоносних вапаја, да не буде при страшној стварности. Он, који је гледао, хиљаде пута, у далеком свету, смрти очи у очи, покоравао своје пријатеље без суза и "самилости, овде, пред боловима једне слабе жене, "осећао се малим, ништавним.

Под доксатом сео је да се, поново, одмах „дигне. Кренуо се затим, да одмах стане, не знајући шта да у истини ради. Преко своје воље ипак зослушкује шта се горе у кући догађа.

Кад је тако, одједном, зачуо одозго крик, по"трчао је да побегне далеко... али, одједном, стаде и наслони се на ћошак кухиње.

У то зачу како неко брзо силази по дрвеним "степеницама у кући. Жури. Отвара немирно, с буком, врата, излази на доксат...

— Иване, Иване! — чу затим како га зову.

Он премре. Није имао снаге ни да се макне, ни да одговори.

— Иване! — понови се глас.

Ивану се овог пута глас учини некако топао, „весео. Скочи.

— Ево ме! Шта јег — озва се он некако уплаацено. — Син, син!