Žena i čovek : pripovetke

ЧУДОТВОРНА СЛИКА 7

рода. Њихова је жеља била: да одмах, свака за себе, ако јој само судбина буде милостива, сврати Драгутинову пажњу на себе и тако одмах дође до среће која се, свима њима заједно, нудила као нека велика лутрија са огромним главним згодитком. И кад је Драгутин сишао на обалу, преко маленог дрвеног моста, сав му тај народ крену у сусрет и опколи га, готово зароби.

То га збуни. Би му некако стидно, некако непријатно. Најтеже му је било то што је схватио (по толиким девојкама!) одакле сва та радост и радозналост. Он је, у истини, очекивао да ће приликом његовог доласка доћи много света на обалу, особито чланова породица оних који се са њим налазе у далеком свету, а многи баш и на раду код њега у његовим рудницима (од њих је некима донео дарова, фотографија, новаца), али се никако није надао овом величанственом дочеку. Све те безбројне девојке, у свечаним оделима; све те црне поповске мантије; сву ту „господу“ није очекивао.

Док је пре свог одласка у свет био код куће кико од свих тих старијих људи на обали није га ни запажао. Он је био из једне сиромашне, али честите породице. Врло млад, остао је сирома, а кад је хтео да путује за страни свет, нико му није хтео да позајми ни пребијене паре, иако јеони тада имао једну кућицу и једно, довољно велико, парче земље, чија је вредност превазилазила (неколико пута) суму коју је он од њих за путни трошак тражио. И да није било једног сиромашног обућара, његовог суседа, он би морао остати у свом месту, изучити неки мало корисни занат, или, као већина сиромашних младића из његове варошице, отићи на несигурну, вечито опасну површину мора.

С тога се он одмах после искрцавања и озловољио. Није никоме одговарао на питања, ни на поздраве. Пружао је само руке свакоме, ко је само хтео и желео: једну и другу, и обе заједно! А кад се сва та маса изређала у поздрављању, онда се,