Žena i čovek : pripovetke

14 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Изненада, као из бусије, нахрупи пред њу онај њен страшни догађај од пре осам година и указа јој се у свој својој страхоти.

Она виде у свом памћењу све, све... и ватрене погледе Николине; и своје, одједном, устрептале груди; и његов збуњени загрљај; и своје губљење свести.

— Не, то је немогуће — рече затим, препанувши се и од саме помисли на нешто што је тренутно затреперило њеним срцем.

6

Од овог тренутка уђе у тиху кућу сестара Мариновић један неописиви и неиздрживи страх и немир. Марија, обузета њим, осећаше, да се, мимо ње и мимо свих њених одлука и свега што се налазило у њеној вољи, приближавало нешто судбоносно, нешто чему се она неће никако моћи одупрети.

Драгутин је дошао одмах сутрадан после подне.

Сестре су га примиле лепо, али некако збуњено, као неко ко није научен да прима госте. Најпре се нису ни сетиле да га понуде да седне; учинише то тек после дугог разговора.

Онда је он сео. Није знао како да започне разговор; обазирао се по кући, испитивао све неким љубопитљивим погледом...

Идући ка Марти и Марији, он се сећао да је једном, као дете, у њиховој кући био, па је сада тражио погледом неког црнца, ишараног златом, који је стајао тада у предсобљу, посио свећу у руци, а од којега се он био страшно препао.

Црнца сада нигде нема. ;

— А где вам је црнац» — запита он одједном.

— Зар га знате» — кликну Марта, сва радосна, да се нашао неки начин за разговор.

— Како да га не знам! Тако ме је био преплашио некада, да сам га се, после, кроз цео живот сећао! И у Америци, и свуда кудгод сам ишао, и у ма чију кућу ступио (ако је била само мало господскија), тражио сам, одмах, погледом Црница!