Žena i čovek : pripovetke

18 СИБЕ МИЛИЧИЋ '

— Не, не, не! — изви се Марији одједном ужасан крик и на саму ту помисао.

Марта то зачу и притрча, нашавши се сва у чуду што налази Марију у соби која толико времена није била отварана.

— Шта ти је Марија — питаше је Марта дижући је с пода. — Како си овде залуталар

Али јој Марија, сва несрећна, није одговарала. Било јој је страшно, а још страшније, што је сестра ни тада још не разумеваше.

— Шта ти је Маријог Престани! Смири се! мољаше је Марта држећи је у наручју.

Тако осташе неко време, а онда Марија промуца кроз плач:

— Али, ако дође...

И не заврши, већ се баци сестри око врата.

— Је ли, је ли, да он неће увек долазити» продужи после мало.

— Па, нека долази! Чега се бојиш»— зачуђено одврати Марта.

— Јао! Јао!.. али... ако... — завапи тада Марија још јаче, али ни овог пута не заврши своју мисао, већ се изви сестри из загрљаја и паде поново, као без свести, на под.

Марта тек тада схвати све. Одједном јој поста јасно цело чудно држање сестрино, последњих дана.

На почетку, осети она неку женској природи прирођену злобу, кад разумеде, да би сестра могла да је напусти и тиме одбаци и погази њихову дивну одлуку. Али то беше само за тренут! После, мало, поново се испољи у њој сва свест жртве на коју је била спремна и за коју се осећала способном да је изврши до краја, за срећу своје мале, добре сестре. И сва благост, и сва нежност, коју је она у себи чувала за њу, просја, одједном, из ње целокупне, Ипак није знала шта би рекла, ни шта би учинила. Била је свесна, као и сама Марија, прво, печат мушкарца не може нико више да из-