Žena i čovek : pripovetke

98 СИБЕ МИЛИЧИЋ

колена на кревет и, склопивши руке, као и њена сестра, захваљиваше Матери Божјој за указану јој милост.

1

После овог радосног и чудотворног догађаја смирише се Марта и Марија. Од тада су оне ишчекивале повратак Драгутинов тихе, спокојне савести. Више се нису морале низашта бојати: Мајка Божја је била на њиховој страни! По њеном савету оне су знале, да Маријину и Драгутинову срећу више неће моћи помрачити онај случајни, страшни догађај од пре неколико година.

Радозналост им више није давала мира.

— Какав ће прстен донети» Каква ће бити свадба»

Како Драгутин није долазио, њима је изгледало да је већ давно отишао и чудиле се да се још не враћа. А оне су желеле да се врати; и то што пре. Шта више, оне су већ спремале (али тајно, скривено), све потребно за венчање.

— Ићићемо заједно! Ја су захтевати да и тебе поведе. Без тебе нећу никако да идем! — говорила је Марија Марти.

А Марта се на то само смешкала.

— Знаш, више од месец дана треба путовати морем док тамо стигнеш! — рекла би затим.

— Страшно далеко! — ускликнула би Марија, са ужасним, скривеним страхом, да би то за њу било ужасно кад Марта не би могла ићи.

Међутим, у вароши на копну, Драгутин се није могао никако смирити, ни средити своја осећања и мисли. Јер већ од првог дана боравка у њој стигоше га анонимна писма. Његови суварошани дознаше одмах (сигурно од пратиоца) његову адресу и, већ првим паробродом, упутише му их: безбројна и пакосна до невероватности!

Због тога поче Драгутин да осећа најпре неко тајно нерасположење према свима својим сумештанима (искључујући, упркос свима оговарањима и

ЊЕ, „_. == —-_ ___ деа а. —— ~