Žena i čovek : pripovetke

52 СИБЕ МИЛИЧИЋ

никну десетак Фрањиних другова, па, неки шакама, неки ногама, почеше да бију Филипа душмански, немилице.

Од удараца Филип се посве збунио и није знао шта би. На послетку, онако босоног, нагну према кући у којој је становао.

Сви нападачи појурише за њим, али он, употребивши сву снагу, био би им ваљда и побегао, да један од нападача — ни сам не знајући зашто — не трже нож иза појаса, па му га, онако у лету, зари испод леве лопатице, право сред срца.

Филип и не јаукну, већ, уздигнутим рукама, као да хоће да се, нагонски, брани од пада, сруши се на земљу.

Изненађени тим што се догодило, разбегоше се сви нападачи. Са њима, сав избезумљен, и сам убица.

Једини се Фрања задржао часком. Држећи још увек Филипове ципеле у рукама, он се тако збунио да за дуго није знао шта би урадио. Најпре хтеде да бежи, као и остали, али није знао шта би са ципелама. После притрча убијеноме, хтеде нешто да учини, али није знао шта. Најпосле, учини му се ипак најбоље, да остави мртваца на миру и да побегне и он. Одложивши ципеле до ногу мртвачевих изгуби се у противном правцу.