Žena i čovek : pripovetke

ДОБРИЧИНА И ЊЕГОВА ЖЕНА.

1

Једног дивног мартовског јутра крену Добричина, рано као обично, да обиђе један од својих виноградића, који се налазио у некој плодној удолици, а који је био прирастао његовом срцу више од свих других комадића његове земље. Он га је највише и посећивао, највише пазио, а виноград му је зато и давао најлепше грожђе.

Виноград није био велик, шта више био је мањи од осталих његових виноградића, али, због места на коме се налазио (та се удолица сматрала најбољом земљом села), он се гордио њим, непрекидно га окопавао, непрестано га „миловао“ како је он говорио — и био привезан за њ више, него за своју „другарицу живота“ Ану.

Заиста, Добричина је то парче своје земље волео више него своју сопствену жену, осећајући јасно: кад би неко у њ дирнуо, да се не би могао онако држати и онако мирно све гледати како то чини у односу на своју закониту жену, за коју зна да му је други отимље. То парче земље било је сасвим његово; он га сам засадио, сам подигао, он је уложио велик труд у њ, натопио га својим знојем, и оно му сада враћа дуг са благодарношћу.

А жена»

Како се Добричина, по својој вољи, не би био никада оженио (за то није никада налазио довољно снаге у себи), оженила га је мајка, нашавши